Од Гадафија – прстен са „тигровим оком”

Крагујевац – Милашин Милошевић, родом из Ратковића код Рековца, затекао се послом у Либији 1969. године, баш у време револуције коју је против краља Идриза повео Муамер Гадафи. Милошевић данас с пажњом прати шта се дешава у земљи у којој је живео и радио пуних десет година, до 1979, и није му, каже, свеједно какву ће судбину доживети владар који му је лично честитао победу на државном првенству Либије у шаху, даривајући му прстен са драгим каменом који се пресијава као „тигрово око“.

– Сећам се кад ме је примио на двору, да ми честита победу. И тад је имао исту овакву пелерину као и данас, исту капу на глави и исте наочаре за сунце. Само ми је тад изгледао виши, био је прави даса, а кад ми је дао прстен, као да ме је обасјало сунце. Питао ме је да ли сам видео Тита. Мислио је да сам ја нека велика личност, није знао да сам обичан возач. Рекао сам му да маршала нисам видео, али да га обожавам. А прстен који ми је дао не скидам са руке и не бих га продао ни за шта на свету, иако ко зна колико вреди – прича Милошевић.

И док се данас у Либији воде жестоке борбе за сваки педаљ територије, а Гадафи покреће контраофанзиву против демонстраната, наш саговорник се присећа како је пре 42 године успешно окончао поход на шаховски трон те земље.

Иако самоук и без иједне прочитане књиге о теоријама, стратегијама и тактикама ове древне игре, Милошевић, иначе возач а по потреби и аутомеханичар, остварио је чак 13 победа у 14 кола, са само једним ремијем. Посебно му је, каже, драга победа у четвртом колу, када је дотадашњем прваку Либије, у узбудљивој завршници, „подметнуо пешака за фигуру“.

– Играо сам помало шах у селу, али старији брат ме је увек побеђивао. Од њега сам научио многе цаке, будући да ме је увек кад бих изгубио партију слао по овце. У Либију сам дошао на позив сестре и зета. Радили су у Бенгазију. Кад се револуција завршила, ја сам већ помало разумео арапски, па сам чуо на радију како позивају такмичаре на првенство у шаху. Отишао сам да гледам, а онда је испало да им фали један учесник. Питао сам да ли могу да играм, а кад су чули да долазим из Југославије, одмах су ме примили. Лако сам победио у првом, другом и трећем колу, а онда је на ред дошао и државни првак. Играли смо „сицилијанку“, имао сам беле фигуре, а негде пред крај партије подметнем му пешака. Он га однесе, а ја му мазнем коња и дам шах. Кад је видео шта се десило, само је устао од стола и ћутке отишао – сећа се наш саговорник.

Осим прстена који му је поклонио либијски вођа, Милошевић је од организатора првенства добио и 50.000 долара. Тај новац и данас „крцка“.

– Ма, нек иде до ђавола. Кад сам се 1979. вратио у Крагујевац, сав новац сам дао у банку. Сад је то ова стара девизна штедња. Да нисам издао једну собицу, не бих имао од чега да живим, јер још не могу да одем у пензију – вели Милошевић.

Наш саговорник се шахом бавио више рекреативно, него такмичарски, иако је наступао за неколико домаћих тимова. У Либији је, међутим, показао сву снагу способности импровизације, а то му је, каже, помогло да зарађује и мимо регуларног посла.

Осим недостатка алкохола, у Либији су реткост и – жене. Недостатак забаве у Бенгазију и другим градовима у којима је радио на превозу копача бушотина за воду и нафту био је основни разлог због кога се вратио.

– Био сам млад, имао сам свега 22 године кад сам стигао у Либију, а жена нигде. После десет година више нисам могао да издржим и морао сам да се вратим – искрен је Милошевић.

Бране Карталовић