Вратоломне цене

Иронични познаници причају да се све чешће проводе –гледањем у излоге, искићене натписима о сезонском снижавању цена. Иако се махом ради о роби која им није неопходна и коју себи опет неће моћи да приуште, њено појефтињење доживљавају као празник за очи, измучене увидима у све веће рачуне за намирнице, комуналије, гориво и друге неизбежности.

Брзо би се, наравно, прешалтовали на атрактивније проводе, али им експерти, домаћи и светски, поручују да „нема места журби”. Прохујало је, каже и „Економист”, време јефтиних потрепштина. Забасали смо, сугерише се, у „доба поскупљивања” –хране, енергије, позајмица, безбедности, чак и вредности које нису на тржишту, бар не формално, као што су унутрашњи и спољни мир.

Прави се, рекло би се, нови ценовник који делимично подсећа и на „сукоб цивилизација”. Поставља се, на пример, питање: да ли тежња Арапа за смену аутократија завређује да цео свет „испашта”,плаћајући поскупљење нафте а тиме и многих других ствари”?

Вредеће,ако побуне заиста модернизују та друштва, слути „Фајненшел тајмс”. У том случају ће, предвиђа, невоље бити краткотрајне а користи далекосежне, јер би проширене политичке слободе допринеле напретку и локалне економије и усклађивању међународних веза.

Нема, засад, гаранција за такав пожељан расплет. У Либији се распламсавају оружани сукоби, док се арапским светом шире демонстрације које су у Египту и Тунису настављене и после смењивања власти.

Уједно је из трезора неколико краљевстава, у петролејском елдораду, покуљала лавина новца за куповину социјалног мира који ће погодовати одржавању династијских режима. Суочен сада с првим озбиљнијим оспоравањима традиције, саудијски двор је, на пример, превазишао све раније „широкогрудости” и готово удвостручио с девет на 17 милијарди евра, помоћ младим поданицима за подизање породице, куповину станова и покретање бизниса, а државним службеницима је повећао плате за 15 одсто.

У готовини и повластицама, „повишице” су, у разним дозама раздељене и у Кувајту, Бахреину, Либији чији је лидер себе видео као „краља краљева”. Наједном се у буџетима нашло пара за солидарност са занемаренима.

Лоше би било да се као правило испостави да су буне, демонстрације и оружани сукоби – ефикаснији метод од регуларног за стицање достојне зараде. Али, њих ће бити докле год се национално благо арчи корупцијом, привилегијама резервисаним за уске кругове и у другим застрањивањима, уз потискивање људских права и занемаривање основних општих потреба.

Цена одударања од нормалности је вратоломна. Окршаји бунтовника и режимских снага, понајвише у Либији, однели су више стотина живота, начинили непосредну штету од неколико стотина милијарди долара, додатно подстакли глобални раст цена горива, хране…

Низ неефикасних влада стрепи од ширења те „епидемије гнева”. Неке се присећају речи Шекспировог Хамлета: „Ако то не буде сада, ипак ће бити, спремност је све”.

Нису, пак, сви спремни. Нису то сасвим, чак ни актери „дербија века”.

Кинески премијер Вен Ђијабао је управо упозорио да „цене расту прилично брзо”, да то негативно утиче на социјалну стабилност, и поручио да поправљање стандарда грађана треба да буде међу приоритетима реформе. Истовремено, њујоршки експерт Фарид Закарија констатује да је Америка почела да губи нешто од свог глобалног примате, јер је, уз остало, постала „жртва својих успеха, посветивши се више очувању прошлости него улагању у будућност”. Тезу је поткрепио и податком да из буџета четири пута више новца одлази грађанима поодмакле доби него млађима од 18 година.

Преиспитује се и Европа, у којој су, такође, учестали протести против стезања каиша. Запосленима је на леђа сваљена главнина подмиривања државног дуга или дефицита, а да их нико није уверљиво обавестио о узроцима тих мањкавости,указује Костас Лапавицас у „Гардијану”. Поздравља иницијативу 200 стручњака да се створи посебна комисија за јавно испитивање легалности и легитимности дуга Грчке.

Ако пројекат успе, наставља, могао би да се примени и у другим крајевима, тако да постане јасно ко је крив за папрени цех који сатире недужне. Шира међународна сарадња је неопходна и да у кризи не би све више профитирао организовани криминал,оцењује италијански специјалиста Фабио ди Вицио.

Иронични разлог за задовољство нашао је један од најутицајнијих новинских аналитичара привредних кретања, британски ветеран Мартин Вулф. Драго му је што су сада и политичари показали немоћ, коју су претходно замерали економистима, да предвиде догађаје. А олакшање које, као економиста, осећа због таквог равнања, наговештава наставак неизвесности: да ли ће и даље расти цена мира.