Данас нико нема монопол на истину

Премијер Мирко Цветковић је са Копаоника упутио критику економистима који „у јавност излазе са катастрофичним изјавама, проценама и ставовима који наилазе на плодно тле у медијима. И несумњиво не помажу власти у борби против кризе”.

– Очекујем да они који желе да помогну јавно изађу са конкретним идејама – поручио је премијер.

Истина је да је међу економистима било оних који су пре, али и сада, указивали на мањкавости економске политике спровођене од 2001. године. Једни су упозоравали да чињења, односно нечињења економских власти прете да доведу до тешких и скупих последица, а други су, знатно касније, констатовали да је српска економија у веома лошем стању, упркос њеном годишњем расту од просечних 4,8 одсто у протеклој деценији,и да су неки делови земље скупо платили цену тог бољитка.

Критикована је прерана и прекомерна либерализација спољне трговине, пре свега увоза, и одржавање прецењеног курса динара штоје закључно са 2009. кумовалоукупном трговинском дефицитуод око 120 милијарди долара. Приватизација није дала очекиване резултате, домаћи и неки страни економисти су указивали да је прихваћени модел фаличан, а српска јавност је изједначује са пљачком. Индустрија је опустошена, а ни стање у пољопривреди није много боље. Према подацима званичне статистике, у Србији никада није било више незапослених, а мање запослених. Светска криза је крах погрешне економске политике само учинила очигледним.

Млађен Ковачевић, редовни члан Академије економских наука, подсећа да је Научно друштво економиста са Академијом организовало два округла стола посвећена ризицима и последицама олаког задуживања државе и привреде у иностранству, али и прецењености националне валуте. Али, без одјека.

– На слабости концепта привредних реформи у Србији указивали су и економисти из иностранства, највише словеначки, као Јоже Менцингер, Иван Рибникар и Јанез Прашникар – подсећа Ковачевић. – Али и нобеловац Џозеф Штиглиц. Од 2001. су апеловали да се модел не прихвати, а потом да се што пре замени погоднијим, као што је учинила Пољска и постала једна од најуспешнијих земаља у транзицији.

Ковачевић признаје да је био један од упорних критичара модела српске транзиције, али тврди да је истовремено нудио и решења.

– Нажалост, Србија је данас, после десет година, у веома тешкој економској и друштвеној кризи. Многа моја предвиђања су се, на моју и општу жалост, обистинила. Зато је сада неопходно да председник Србијеокупи тим стручњака из земље и иностранства како би предложили визију друштвеног и привредног система, коју би, после свестраног разматрања, Скупштина усвојила и пратила његово спровођење– каже Ковачевић.

Мирослав Прокопијевић, научни саветникИнститута за европске студије,не осећа сепрозваним, зато што је, како каже, стално говорио шта терба да се ради.

– Све се своди на две ствари – реформа државе и јавног сектора и реформа пословног окружења – указује Прокопијевић. – Ова влада није радиласвој посао, него оно што не треба. Разбацивала је паре пореских обвезника на привлачење страних инвеститора који се једино могу привући реформом државе и пословног окружења. Поврх свега, влада је ширила ничим заснован оптимизам да је криза у Србији прошла. Криза неће проћи док се наведене реформе не спроведу.

Саша Ђоговић, сарадник Института за тржишна истраживања, такође један од критичара, упозорава да је и на почетку 2011. године пословна клима неповољна, зато што је све више неизвесности, како комерцијалне, тако и некомерцијалне природе.

– А када је реч о конкретним мерама, влада можда зна шта треба да предузме, али због неодлучности, претераног политикантства, стављања појединачних интереса изнад општих, реформски потези су више козметичке природе – тврди Ђоговић. – Реформа треба да промени цео јавни сектор, јавну управу и предузећа. Да државни апарат буде ефикаснији и да се смањи папирологија, како би корупција почела да се сузбија. Јавна предузећа треба ослободити од партија, а њихово професионално управљање и реструктурирање услов је да се смањи јавна потрошња и покрену новеинвестиције.

Ђоговић подсећа да је транспарентна правнаинфраструктура један од кључних услова да се поправи пословни амбијент.

Марко Секуловић, професор Економског факултета у Нишу, сматра да поларизација у нашој економској науци на „апологете” и „критичаре” умањује „коефицијент корисног дејства” економске науке, а дијалог би свима био од користи.

– Став премијера да неки економисти само критикују, не нудећи решења, само је привидно тачан – каже Секуловић. – Ако се једни етикетирају као „критички утописти”, чији се ставови унапред игноришу, онда су онемогућени да предлажу било каква решења. Економска наука у једном друштву може да се развија само ако постоји потреба за истином о економији. Њу не могу монополисати премијер, министри, гувернер и владини саветници.

Секуловић позива економске власти да се угледају на своје колеге у Кини. Према његовим речима, годишњим саветовањима економиста у тој великој и просперитетној земљи присуствују сви министри и бележе сваку саопштену идеју.

– За неке наше министре би то, вероватно, било губљење времена. Пропустили би да ураде нешто на корист фирми које се више не воде на њихово име – каже Секуловић.

Александар Микавица