Заблуда као интерес

„Да су њих четворица Италијани, а не Срби, одавно би били на слободи. У затвору су већ пет месеци, а многи домаћи криминалци не проведу ни толико иза решетака, и то због много већих злочина, већ одмах ишетају на слободу.”

Ово су речи, како преносе медији, Рикарда ди Реле, адвоката осуђених за прекид фудбалске утакмице Италија–Србија прошле године у Ђенови. Звуче као да их је изговорио сам главни окривљени.

Откуд то да Италијан говори као да је вођа навијача? Па, браниоцу је у интересу да његов клијент буде ослобођен и на сваку другачију пресуду ће, по дефиницији, имати шта да приговори. Интерес често иде руку под руку са заблудом.

Упоређивање с апстрактним злочинима оставља утисак како је у одређеном случају пресуда била престрога. Ни то за нас овде није ништа ново.

Шта ће донети нови Закон о спорту – видећемо. Ово „видећемо” стога што се никада не зна како ће оно што пише на папиру бити примењено у пракси. Заблуда се често схвата као интерес.

Ево примера за то. И деца слушају како без „верних навијача” нема успеха. И као очигледан доказ се наводи да је Црвена звезда прошле године била осуђена на губитак титуле, јер је кажњена да игра без публике. Повод за такву пресуду је било рањавање из ватреног оружја једног навијача на њеном стадиону у полуфиналу Купа Србије против ОФК Београда.

Међутим, да је у питању заблуда није тешко да се докаже, јер 1. март 2008. и није био тако давно. Црвена звезда је тада на свом стадиону играла без публике против Партизана и без обзира на то победила га чак с 4:1! Е, сад, како тако убедљиву победу извојева без „свог севера”?!

Кад је одговорност у питању она се вешто пребацује на другога. Онај ко по службеној дужности мора да изрекне неку казну то обично уради реда ради.

Навијачи Звезде изазвали прекид утакмице да би прославили годишњицу клуба. Навијачи Партизана изазвали прекид у Инђији гађајући грудвама снега помоћног судију. На то следи: па, шта?!

Клубови штите изгреднике, заједници лигаша и самом савезу је незгодно да се замере моћним клубовима, они који праве нереде знају докле могу да иду у томе, сви издају саопштења на основу којих би могли да буду пријављени за Нобелову награду за мир, а нико да се пита шта је он сам могао да уради, а не неко други.

Казне нису решења која ће искоренити проблем. Осуђени у Ђенови ће се вратити као јунаци за своје присталице, а тамо, у затвору, сигурно ће научити штошта корисно за наставак своје делатности и вероватно склопити корисна познанства.

За оно понашање у Ђенови не треба ваљда увести мере какве је објавило „Ново време”, 24. маја 1941:

„Од стране управе БСК-а замољени смо да објавимо да ће свако лице које буде ухваћено да прескаче ограду игралишта бити кажњено по закону немачких власти.”

Прави резултат би донело васпитавање од малих ногу. Али – ко да се данас бави тим непрофитабилним послом?