Zabluda kao interes

„Da su njih četvorica Italijani, a ne Srbi, odavno bi bili na slobodi. U zatvoru su već pet meseci, a mnogi domaći kriminalci ne provedu ni toliko iza rešetaka, i to zbog mnogo većih zločina, već odmah išetaju na slobodu.”

Ovo su reči, kako prenose mediji, Rikarda di Rele, advokata osuđenih za prekid fudbalske utakmice Italija–Srbija prošle godine u Đenovi. Zvuče kao da ih je izgovorio sam glavni okrivljeni.

Otkud to da Italijan govori kao da je vođa navijača? Pa, braniocu je u interesu da njegov klijent bude oslobođen i na svaku drugačiju presudu će, po definiciji, imati šta da prigovori. Interes često ide ruku pod ruku sa zabludom.

Upoređivanje s apstraktnim zločinima ostavlja utisak kako je u određenom slučaju presuda bila prestroga. Ni to za nas ovde nije ništa novo.

Šta će doneti novi Zakon o sportu – videćemo. Ovo „videćemo” stoga što se nikada ne zna kako će ono što piše na papiru biti primenjeno u praksi. Zabluda se često shvata kao interes.

Evo primera za to. I deca slušaju kako bez „vernih navijača” nema uspeha. I kao očigledan dokaz se navodi da je Crvena zvezda prošle godine bila osuđena na gubitak titule, jer je kažnjena da igra bez publike. Povod za takvu presudu je bilo ranjavanje iz vatrenog oružja jednog navijača na njenom stadionu u polufinalu Kupa Srbije protiv OFK Beograda.

Međutim, da je u pitanju zabluda nije teško da se dokaže, jer 1. mart 2008. i nije bio tako davno. Crvena zvezda je tada na svom stadionu igrala bez publike protiv Partizana i bez obzira na to pobedila ga čak s 4:1! E, sad, kako tako ubedljivu pobedu izvojeva bez „svog severa”?!

Kad je odgovornost u pitanju ona se vešto prebacuje na drugoga. Onaj ko po službenoj dužnosti mora da izrekne neku kaznu to obično uradi reda radi.

Navijači Zvezde izazvali prekid utakmice da bi proslavili godišnjicu kluba. Navijači Partizana izazvali prekid u Inđiji gađajući grudvama snega pomoćnog sudiju. Na to sledi: pa, šta?!

Klubovi štite izgrednike, zajednici ligaša i samom savezu je nezgodno da se zamere moćnim klubovima, oni koji prave nerede znaju dokle mogu da idu u tome, svi izdaju saopštenja na osnovu kojih bi mogli da budu prijavljeni za Nobelovu nagradu za mir, a niko da se pita šta je on sam mogao da uradi, a ne neko drugi.

Kazne nisu rešenja koja će iskoreniti problem. Osuđeni u Đenovi će se vratiti kao junaci za svoje pristalice, a tamo, u zatvoru, sigurno će naučiti štošta korisno za nastavak svoje delatnosti i verovatno sklopiti korisna poznanstva.

Za ono ponašanje u Đenovi ne treba valjda uvesti mere kakve je objavilo „Novo vreme”, 24. maja 1941:

„Od strane uprave BSK-a zamoljeni smo da objavimo da će svako lice koje bude uhvaćeno da preskače ogradu igrališta biti kažnjeno po zakonu nemačkih vlasti.”

Pravi rezultat bi donelo vaspitavanje od malih nogu. Ali – ko da se danas bavi tim neprofitabilnim poslom?