Оставка

Није проблем у стаклоресцима, све да квадрат параћинских прозора наплаћују колико и венецијанска огледала. Али, поставимо ствар овако.
О чијем моралу би се расправљало данас, да је у експлозији војног складишта код Параћина уместо неколико хиљада прозора страдало неколико хиљада људи? Да ли о онима који би подигли цену мртвачких сандука? Или о министру војном који ни недељу дана од инцидента који је угрозио читав један град није помислио да макар понуди оставку премијеру, који се, опет, није сетио да затражи оставку. Ако би после оставке министра било стаклорезаца који би уновчавали туђу невољу, а било би, онда би се требало и њима позабавити. Са становишта неког ко још сматра да они који гласају заслужују нешто веће поштовање оних за које гласају, чини ми се да би то био логичан редослед.

Оставка министра одбране после једног оваквог догађаја не би нужно била доказ његове кривице. Такав гест министра могао би да буде само доказ одговорности према послу који обавља и грађанима који су пре недељу дана помислили да нас неко опет бомбардује. И чињеницом да је то била прва мисао Параћинаца треба се позабавити. Дакле, оставка би, евентуално, била доказ да министар не схвата олако ни нас, ни себе. Са собом, наравно, може да ради шта хоће. Са нама не би требало.

Нико, наравно, не очекује, иако већина то прво каже, да српски министри треба да буду као јапански, који би се у оваквим ситуацијама до сада три пута убили. Чак ни кад је у питању баш онај министар који је најтраженијем хашком бегунцу Ратку Младићу поручивао да би одговорност према свом народу могао да покаже и тако што ће сам себи пресудити.

Мало је оних који очекују и да ће истрага (после које ће се утврдити одговорност за овај инцидент, како је најавио министар) дати резултате. А још мање је оних који очекују да ће неки министар у Србији дати оставку зато што му савест не да мира. Не зато што нико од њих нема савести, него зато што нико то више од њих и не захтева. Па ни ми новинари. Седам дана од експлозије која је могла да смлати читав један град, критика је допирала до сваког помало, од стаклорезаца до председника општине, али никако и до министра, владе и премијера. Није оправдање то што ће неко рећи да се то подразумева.

Али, све и да истрага утврди да је експлозију изазвао неки од она два погинула вучјака који су се налазили у кругу складишта, или да се Ал каида устремила на Параћин, министар мора да зна да грађани имају право да га сматрају одговорним и без кривице. Да је крив, њиме се не би бавиле новине, него полиција, ваљда. Моралне одговорности га не лишава ни чињеница да је на опасност којој су изложени грађани Параћина опомињао, и да је неко други, а не он, одлучио да ипак вреди ризиковати хиљаде живота. Можда министар, обавезан војном тајном, и није могао јавно да каже да се не слаже са одлуком да Параћин од "темпиране бомбе" штити само нада да се неће десити најгоре. Грађани имају право да очекују да министар још тада размисли да ли вреди бити министар и по ту цену. А можда је и размишљао...

На срећу, није се десило оно због чега би се министар Станковић тешко покајао што оставку није дао онда када је схватио да то може пуно да кошта. Али, неће је, чини се, дати ни сада, када би то грађанима могло нешто да вреди.

Није, истина, ни једини, ни последњи, а није ни најгори. А, руку на срце, није ни министар. Бар тако тврди опозиција, која подсећа да се министри бирају у скупштини, а Станковић, не својом кривицом, на ту потврду чека већ пет месеци. Е, то се зове оправдање.