Сви хоће само паре

Драган Којадиновић, министар културе и медија, вратио се пре неколико дана из Париза где се, између осталих, срео и са Филипом Етјеном, директором Дирекције за међународну сарадњу и развој Министарства иностраних послова Француске, али и са представницима Уније франкофоније, министром културе Француске, представницима организације Европа Ностра, Француског центра кинематографије... Посета је припремана три месеца, а остварена је на иницијативу нашег амбасадора у Паризу Предрага Симића. У овим сусретима било је речи о афирмацији француског језика у нашој земљи, о формирању Европске листе културне баштине по узору на Унескову, о стратегији сарадње Србије као новопримљене земље посматрача у Унији франкофоних земаља, о културној размени...
Драган Којадиновић ступио је на дужност министра културе и медија трећег марта 2004. године, дан уочи пожара у Хиландару... Шта је од тог тренутка до данас урадио, испланирао и остварио, говори у разговору за наш лист...

● После низа година били сте први министар културе који је био званичан гост директора Лувра, Анрија Лоарета. О чему је било речи током тог сусрета?

– Слушајући пажљиво излагање директора о активностима у афричким земљама, схватио сам да постоји и отвореност ка југоисточној Европи, односно могућност отварања неке врсте филијале Лувра у Београду. Наиме, то би се уклoпило у моју претходну замисао, а то је изградња објектa на темељима постављеним пре 28 година за Музеј револуције. То је потез од Бранковог моста према СИВ-у, са десне стране, где се налазе стубови који вире и чекају да се радови наставе. Идеја је, још пре овог разговора, била да се 11.500 квадратних метара за Музеј револуције, који нам сада није потребан, препројектује на 20.000 квадратних метара и да се понуди земљама као што су Грчка, Италија, Кина, Русија, Египат... да сопственим средствима суфинансирају изградњу по хиљаду квадрата за своје изложбе. Ми бисмо сопственим средствима изградили депое и још 5000 квадрата. Око 5000 квадрата били би специјализовани простори за земље бивше Југославије, и земље из региона. То би био својеврсни центар светских култура у који би могао да се смести и Лувр, што би било стратешки веома важно за ову земљу. Директор Лувра је рекао да ће њихова делегација врло брзо доћи у Београд да стекне стварни увид.

● Житељи градова у Србији имају утисак да све паре "гута" Београд. Колико се децентрализација овдашње културе спроводи у дело?

– Прича је једно а чињенице су егзактне. Када бисте видели шта смо урадили за две и по године, схватили бисте да је више од 20 милиона евра уложено у инфраструктуру градова у Србији. У обнову цркава и манастира, домова културе и многе друге објекте који су деценијама били запуштени. Трудио сам се да што више будем присутан у Србији, а чуо сам да претходни министри културе нису били по десет година, чак ни у својим родним местима.

● Чују се замерке на рад Филмског центра Србије, у смислу да не ради довољно на пропаганди нашег филма?

– То је нетачно. Уосталом, ми имамо пуно филмова. Сви наши људи који покушавају да промовишу наш филм у Европи и у свету рећи ће вам да у нашим филмовима има толико одвратних псовки, да не могу интегрално да прикажу ниједан филм.

● Зашто је наше представљање на овогодишњем Франкфуртском сајму књига било бледуњаво?

– Зато што се сви издавачи нису удружили и направили достојну презентацију. Само траже од државе да да још, још, још. Што не кажу издавачи, хајде да сви ми, удружени у Пословну заједницу издавача, на тих државних 50.000 евра, уложимо својих десет! Па зар не могу њих 30 да скупе 10 хиљада евра? Могу, али су навикли да траже од државе.

● Запостављена је и годишњица рођења Мокрањца, а доста је, на пример, уложено у Гучу. Како то коментаришете?

– Нисам фан Гуче. Био сам тамо два пута и баш сам рекао мом пријатељу Здравку Чолићу да се то мени не свиђа. Он ми је рекао: "Јесте, драги комшија и пријатељу, не свиђа ти се зато што не знаш шта је Гуча. Кад одеш трезан наравно да ти је грозно. Али кад одеш мало пијан, опустиш се, све је како треба."

Пре две године, били смо домаћини Сабора, и први пут је једна државна институција дала подршку. Немци су годинама снимали нашу културну сцену, тражили нешто аутентично наше и закључили да је на првом месту Бобан Марковић. Јесте, Мокрањчеви дани добили су незнатну суму. Ове године је и јубилеј Корнелија Станковића. Јесте ли чули да се игде о томе прича?

● Каква је сарадња Министарства културе са Секретаријатом за културу града Београда?

– Ја сам желео да ми сарађујемо добро, али они се понашају као држава у држави. Али, можда је тако и добро. За мене и за ово министарство. Али, не и за нашу земљу. Ипак, све те разлике ће се најбоље видети када дође до остваривања националног инвестиционог фонда. То је време када ћемо сви бити на великом испиту. Пре свега зато што је реч о огромном новцу, кратком року, а задржане су старе, споре процедуре.

● Чиме ћете се бавити након истека мандата?

– Завршио сам књижевност и волео бих да се посветим писању. Али, никако новинарству. То је позив који ме уопште више не привлачи.

● Ваша супруга је одскора на дужности отправника послова амбасаде Србије у Канади, у Отави. У јавности се потенцира да је реч о непотизму?

– Моја супруга се својим радом до сада довољно афирмисала. Професор је енглеског језика. Говори и немачки. Ми смо мушко шовинистичко друштво и не признајемо женама успех.

-----------------------------------------------------------

Сервис и менаџер

● Шта сте Ви, у ствари, поставили себи као циљ када сте ушли у овај кабинет?

– Ја се понашам као сервис свих оправданих потреба и уметника и установа културе и заиста мислим да смо за ове две и по године доста ствари померили напред. Трудио сам се да ово министарство водим на менаџерски начин, да се што више новца инвестира, а мање троши. Схватио сам, нажалост, да постоје људи који су навикли да буду на државним јаслама, без обзира на то ко је на власти. И сада има оних који су досадни и који због те своје упорности успевају да добију оно што желе. Када смо кренули са расподелом оних три милиона евра, неки редитељи и продуценти завидног рејтинга који су га стекли оправдано или неоправдано, хтели су да између себе поделе та три милиона. Обратили су се Врховном суду али онда сам ја био принуђен да вратим сам себи ингеренције према Закону о култури по којем министар располаже новцем.

-----------------------------------------------------------

Доста је тог гребања и чешања

● У штампи је недавно вођена полемика између глумца и продуцента Лазара Ристовског и Министарства културе у којој Ристовски истиче да као продуцент од Министарства културе није добио новац за промоцију филма "Сутра ујутру"...

– Ристовски диже галаму, у новинама оптужује Министарство културе да не реагује на његове захтеве. Ми смо административна институција и подразумева се подношење захтева, а он то није урадио него је на усмени начин покушавао. Рекао је да предуго чека одговор Министарства културе. То "предуго" је 15 дана! Лазар Ристовски, односно његова продуцентска кућа "Зилион" је до сада укупно добила 37 милиона динара што је у овој земљи огромна свота. Он сада тражи око 50.000 евра јер му је филм номинован као српски кандидат за Оскара. Па да ли то значи да ће он бити номинован у Лос Анђелесу? Доста је тог гребања и чешања! Дајте нам уверавање да ћете ићи тамо! Позив из Лос Анђелеса! А то дизање и халабуке и галаме, све мање ће пролазити. Не само код мене, него и код других министара.

Ако толико верују у своје генијалне пројекте, нека заложе нешто. Јахте, шта већ имају. Нека ризикују! На тржишту се захтева много више од генијалности и уверења да ти је идеја генијална.