Једно дете, педесет оваца

Солун - Јариф има осам година и када порасте желео би да буде доктор који ће помагати свој деци осакаћеној бомбама. Његова, нешто мало, старија другарица Мариех, хоће да студира право „како би могла да изведе пред суд правде све Израелце који су срушили дом и побили породицу”, док једанаестогодишња Јасмин само слеже раменима и каже: „Живот је баш тежак”.

Из перспективе ова три детета која живе под шаторима испред својих, бомбама, срављених домова у појасу Газе, прати се без даха норвешки дугометражни документарни филм „Сузе Газе” Вибеке Лекеберг, у којем је ауторка уз употребу уникатних филмских материјала са лица места, у грубом, готово сировом стилу, изложила сву бруталност последица савремених ратова. Њен филм такође изблиза, приказује непрестану борбу за преживљавање деце и жена у нехуманим условима живота у рушевинама, без зидова и кровова, под шаторима без струје и воде. Све саме жртве израелске инвазије на појас Газе крајем 2008. и почетком 2009. године.

Филм Лекебергове располаже низом аутентичних снимака бомбардовања и једне школске зграде, ужасног сакаћења деце, перманентног бацања фосфорних запаљивих бомби по кућама цивила, уједно постављајући питање може ли оваква врста рата да реши конфликте и произведе мир? Какав мир? Онај током којег ће малени јунаци овог филма живети  у гету, са стално упртим погледом у небо којим и данас крстаре израелске беспилотне летелице и хеликоптери. Веома снажан и добро режиран филм, без патетике, без мистификација.

У самој завршници солунског Фестивала документарног филма – Слике 21. века, виђен је и изврстан филм „Вредела сам 50 оваца” Ниме Сарвастанија, у којем аутор, током једне године, прати шеснаестогодишњу авганистанску девојчицу Сабер и њену породицу кроз тешки животни галиматијас. Сабер је имала само десет година када ју је отац продао за жену 55- годишњем талибану, који ју је годинама малтретирао и тукао, нарочито онда када би остајала трудна, али је ова девојчица смогла снаге да побегне и сакрије се у једној Сигурној кући.

Саберина животна прича је само једна од десетина хиљада оваквих случајева, чак и у такозваном „модерном и демократском” Авганистану наших дана. Једна девојчица за 50 оваца. Традиција сиромашних породица са искључиво женском чељади, која омогућава оцу да једно или више женске деце прода како би остали могли да живе, још увек није заборављена или превазиђена. Напротив, сведоче активисти Сигурне куће, како се у Авганистану све теже живи, како нема посла ни велике перспективе, оваква појава је све чешћа.

Сарвастанијев филм из сасвим приближене перспективе портретише храбру и самосвесну девојчицу Сабер, њеног сиромашног поочима који јој искрено пружа подршку кроз веома компликован судски процес развода од њеног старог крвника и њену малену полусестру Фарзанех коју чека иста судбина. Отац породице има жељу да заштити обе девојчице, стално са њима мења места боравка како би биле сигурније, али и искрено пред камером каже: „Да имам бар једног сина, никада не бих морао да продам ћерке”.

 Од грчких дугометражних документарних филмова издвојио се „Снимање против пуцања” Никоса Менгрелиса (игра речи у енглеском наслову овог филма „Shooting vs. Shooting”). Овај филм је збирка невероватних прича о новинарима и сниматељима који су извештавали током рата у Ираку. Менгрелис– следећи пут новинара који је током 2009. године убијен у Багдаду, паралелно излажући и причу његове мајке која још увек тражи одговор на питање зашто је њен син убијен када је његово једино „оружје” био фотоапарат. Нуди и читав серијал невероватних тренутака и авантура у животима новинара који су изгубили животе у покушају да слободно емитују истину јавности, откривајући и непознате странице ових догађаја и мноштво чињеница.

Кроз филм „Снимањем против пуцања” гледалац постаје сведок апсурдности рата, али и одговорности владе и војске и варваризма верских фанатика.