А живот пролази

Девети. Дванаести. Седамнаести.

Март.

Хиљаду деветсто деведесет прва. Две хиљаде трећа. Две хиљаде четврта.

Дани. Месец. Године.

Датуми драматичних догађаја који су у само две деценије судбоносно мењали токове историје, али и нашег малог, но јединог људског живота. Протекле седмице, поводом годишњица, телевизија им се враћала подсећајући нас на оно што смо проживели и што, свесно или несвесно, потискујемо усредсређени на то како да преживимо ово данас.

Подсећање на раније несреће и муке лакше би пало да је при том више разјашњења а мање недоумица, да је у међувремену утврђено више чињеница које би довеле до мање супротних тумачења. Али за то што је сада тако како је нова власт после двехиљадите прво оптужује зло наслеђе старе власти из деведесетих, па онда и своје дојучерашње сараднике, савезнике, коалиционе партнере... Увек је крив неко други. Одговорност за све невоље овог света преноси се као штафета, али уназад, претходницима. А године, и годишњице, пролазе. И живот.

Што се саме телевизије тиче, она стварању неопходне културе сећања доприноси двојако – с једне стране показујући како на прошлост гледају припадници политичке елите као непосредни актери, а с друге сопственим напором откривајући, повезујући и синтетизујући важне елементе минулих збивања. Било је тако и сада поводом двадесетогодишњице опозиционог митинга у Београду, осмогодишњице убиства премијера Зорана Ђинђића, седмогодишњице убилачког насиља косметских Албанаца над тамошњим Србима.

Колико за увид у метаморфозе политичке личности Вука Драшковића, „Распакивање“ Антонеле Рихе послужило је и за шири поглед на време деведесетих. Но ништа мање занимљиво није било пратити како је у то исто време вратио Милорада Вучелића, у емисији „Ћирилица“, Миломир Марић. Вредело је видети како се атентатом на премијера бавио РТС, а како Б92 приказујући и своју и „Пешчаникову“ емисију истим поводом.

Задовољан што му медијска разноврсност нуди сву ту силу мишљења, тврдњи, објашњења као вид слободе изражавања и закључивања, гледалац би вероватно био задовољнији да је при том мање контрадикторности, инсинуација, претпоставки, а више доказа којима би поједина поглавља ове тужне и срамне повести, на основу утврђене пуне истине, доживела пре свега непристрасни судски епилог.

Јер речи више не вреде довољно, поготово што се данас са екрана, и у медијима уопште, може рећи све и свашта. Колико је завладала та јавна логореја, лишена сваке политичке, правне и моралне одговорности – и колико она погубно утиче и на младе генерације у које се улаже нада за бољу будућност, показује и ово:

„Био сам недавно у једном затвору, видео сам једну ћелију, баш згодну за Коштуницу, има доста светлости, могао би да чита...'' Рекао је то један млад човек у емисији „Атентат, наша приватна ствар“. Ако је и приватно – превише је, свакако, за добар укус (али недовољно, вероватно, за законске параграфе).

Шта ли ћемо још чути и шта ли нам се још пише до следећег марта?