Извозна носталгија

Војска је поново вратила свој углед међу Србима, који је заслугом разорне политике губила деведесетих. Данас је поново на челу институција са највећим угледом у друштву. Војнички агитпроп је створио умивену, скоро идиличну слику оружане силе, не успевајући и не желећи да отклони неизбежне стереотипе као што су показне вежбе и пратећи војнички пасуљ.

Недавно, на Ушћу, стотине грађана је стајало у реду, не би ли пробали то чудо од војничке хране. Укинута је обавезна регрутација, али, гле чуда, добровољаца има много више него што српска војска има места.

У српским градовима скоро и да није могуће видети војника у униформи. Где ли је само нестала СМБ грозница суботњих вечери, и излазак читавих бригада на градске улице? Тој врсти викенд милитаризације искрено су се радовали угоститељи и фотографи, а на иронијском заносу о чежњи за војничким изласцима настао је и чувени филм „Кад будем мртав и бео”, са незаборавном певачком авантуром Драгана Николића. Данас, наравно, тек понегде има носталгије за минулим временима и шињелима који су скупљали кишу боље него било који сунђер.

Рокер Бора Ђорђевић је, трагајући за својом изражајном слободом, негде после Титове смрти отпевао своје две најпознатије „антиармијске” песме: „Испод шлема мозга нема”, и „За идеале гину будале!” Идеали су промењени са режимима, а шлемови у афери Драгић.

Многи бивши војници, који су били што на Триглаву, што на Ђевђелији, још имају руке ушаране плавим тетоважним мастилом. Њима је невешти тату-клесар из шездесетих и седамдесетих уцртао завет, најчешће на подлактици: Успомена из ЈНА, уз датум који никакав ласер не може да обрише, јер је мастило тонуло до кости.

То су били дани! Људи са тетоважама данас су чиче чији унуци траже своје место у скраћеном строју, а они сами начин да организују бар још једну испратницу за унука, па макар се тај врнуо из армије за месец дана.

Наравно да ово није романтична нити носталгична прича. Врховни командант војске, председник Тадић, кад стигне од других обавеза, обавезно нагласи да имамо војску према сопственим потребама. Вежбе на Пасуљанским ливадама и на Ушћу без њега су незамисливе.

Народ воли да гледа како Тадић прима рапорт пред почасним стројевима, естете тврде да има бољи корак од Броза. Министар Шутановац је одлично изучио политички маркетинг, слика се скоро чешће од Ивице Дачића. Војни часопис ,,Одбрана” у сваком броју објави између шест (најмање) и четрнаест фотоса министра у различитим позама и улогама.

То су углавном протоколарне околности, и министар се у томе добро сналази. Углавном седи поред председника, отвара нове војничке погоне, прима посетиоце или одлази у посете. Заједно са генералима Милетићем и Живаком, сликао се на командном мосту и полетно-слетној стази америчког носача авиона „Ентерпрајс”.

Но, каква је уопште у том амбијенту ретушираног агитпропа борбена моћ српске војске? И на шта се она односи. Стратешки оквир подразумева реакцију на шовинистичке побуне и условне рецидиве косовског жаришта, затим помоћ при капиталним непогодама (видели смо Јапан и његову драму), и коначно, борбу против мафијашких концерна који могу да буду организовани као војска.

Све је то реално, уз примедбе које се односе на претпоставку о кроткости нашег несташног окружења. Добри односи са лошим суседима као да се подразумевају, а стратешки ризици су препуштени најбољим могућностима, дакле уверењу да их неће ни бити.

Министар одбране радо говори о капиталним извозним успесима наше војне индустрије. Уз неизбежне ограде, сваки експортни бум могао би да радује, поготово што смо у извозним трендовима прилично малаксали. Не бисмо завиривали испод цирада и у потпалубља, али нисмо добили добар одговор како је то наша наменска индустрија од кризе гашења пре неколико година, достигла своје муњевите врхунце за мандата само једног министра. Колико знам, Зоран Станковић није имао чиме да се похвали него је неколико пута трчао пут Шумадије и западне Србије да смирује оружаре.

Чак и да јесте тако, а аутор овога текста је последњи који би сумњао у министра одбране, зашто генерал Милетић говори о депресивном технолошком заостајању наше војске? Дакле, немамо добре и здраве авионе, лаке и мобилне ракетне системе за одбрану од тенкова и летилица, солидна, но скупа средства везе, нити нешто модерније уређаје за бољу заштиту све драгоценијег појединца – борца.

Нема објашњења зашто није могућ трансфер толике добити од извоза наоружања и улагање у излаз из технолошке праисторије. Или одвајање бар промила тих пара да се скуће безнадежни војни бескућници. Министар зна где су, ако су још тамо.

Наша јавност не зна, а министарство не говори јасно, где све одлази наше оружје? Можда у нову историју трећег света, где ће нићи споменици српске наменске индустрије.