Визнерова омашка

Сада је јасно да више ништа није јасно у вези са статусом Косова, пише ових дана немачки "Франкфуртер рундшау". Ипак, амерички изасланик за преговоре о статусу Косова Френк Визнер у четвртак је, после разговора са косовским председником Фатмиром Сејдијуом, рекао: "Инсистираћемо на независности – извините – инсистираћемо на коначном статусу до краја године".
Ова "језичка омашка" лако је објашњива. Најавивши у Приштини да се "налазимо пред остваривањем историјске визије коју су људи на Косову чекали годинама", амерички изасланик је рекао да је питање статуса Косова "унутрашња и ствар међународне заједнице". Објаснио је да статус Косова "није ствар суверенитета Србије, пошто је то измењено још онда када се Савет безбедности УН сагласио са Резолуцијом 1244".

Овог викенда се у Србији грађани изјашњавају о Уставу у ком већ у преамбули пише нешто сасвим друго: да се суверенитет Србије протеже и на Косову. С тим у вези, треба рећи да се ових дана у америчкој штампи придаје значај и примедби да о Уставу неће моћи да се изјасне косовски Албанци "о чијој се судбини ради".

Међународни званичници који се данас баве статусом Косова можда су заборавили да су косовски Албанци уназад двадесетак година упорно бојкотовали све југословенске и српске изборе. Слободан Милошевић од децембра 1993. није имао већину у Скупштини Србије. Треба бити фер и рећи да су западни политичари тада са жаљењем одговарали на притужбе лидера демократске опозиције да косовски Албанци, уместо да се боре за демократију у Србији, настоје да разоре државну заједницу. Било је то много година пре Рачка и много година пре злочина на које се косовски Албанци сада позивају у својим захтевима за независношћу.

Албански бојкот избора 1993. године осујетио је шансе српске опозиције да сруши Милошевића. Са правне тачке можда и стоји примедба да је Албанцима требало омогућити да гласају. Али у ситуацији када се не зна тачан број бирача на Косову, било би немогуће одржати правно ваљан референдум у целој покрајини. Тиме би Србија дошла у апсурдну ситуацији да не може да промени ни Милошевићев устав, на који су и Албанци имали велике замерке.

А још у децембру 1992. године вршилац дужности државног секретара Лоренс Иглбергер тврдио је да је Милошевић ратни злочинац. После га је Клинтонова администрација, због Дејтонског споразума, називала "гарантом мира". Затим је 1999. године поново за Американце постао ратни злочинац. Има неке горке ироније у чињеници да западни званичници данас на сличан начин говоре о Рамушу Харадинају, бившем премијеру Косова и човеку који је пред Трибуналом оптужен за злочине над Србима. "Франкфуртер рундшау" објашњава својим читаоцима прекјуче да западни планови за Косово зависе управо од њега и његове добре воље. "Мир би требало да гарантује један човек – Рамуш Харадинај, који држи екстремисте у шаци и контролише владу", каже дипломатски извор немачког листа. Ово је она врста политике где, зависно од дневних политичких интереса и потреба, неко може да буде час злочинац, час драгоцен партнер. Разлике, додуше, има: Милошевић никад није називан "храбрим човеком", како је недавно у Београду помоћник америчког државног секретара Данијел Фрид рекао за Харадинаја на основу тога што се овај добровољно предао Хагу.

"Гарант мира" Харадинај ће бити још најмање три месеца, колико је добијено одобрењем судског већа да се измени оптужница и одложи почетак његовог суђења у Хагу.