Наше књиге у Лајпцигу

Добре вести из Немачке. У универзитетској библиотеци Албертина у Лајпцигу 796 књига, које је између два рата објавио издавач Геца Кон, а које су 1941. Немци однели у Аустрију и Немачку, враћене су земљи порекла. Улрих Јохан Шнајдер, директор Универзитетске библиотеке у Лајпцигу, и Сретен Угричић, директор Народне библиотеке Србије, том приликом су потписали „уговор о поклону”, у присуству нашег амбасадора Ива Висковића који је протоколарно поставио питање зашто књиге нису раније враћене. Из објашњења се видело колико је замршен и тежак пут српске књиге. Сазнали смо, још, да се у Берлину, као и у библиотеци у Минхену, такође налази један део књига које су 1941. донесене из Београда, и да ће и оне бити враћене Србији. То отвара болно питање наших књига и драгоцених докумената који су, без нашега знања, у туђем власништву.

Брига за књигу датира код нас од давнина. Подсетимо се заповести Саве Немањића да у Карејској келији не сме да пребива „онај који служи ради телесног одмора или опет неписмени, или онај који тргује у њој”, или указа о иконама и књигама црквеним у Хиландарском типику из 1198. године, да књиге не смеју „не само да се узимају него нека се одатле ни не покрећу, и никада и ни од кога не узимају… Осим у време невоље од пожара манастира…”.

Једна таква невоља задесила је Народну библиотеку Србије 6. априла 1941. године, када је спаљена до темеља. Угљенисани комади драгоцених књига имају посебно место у фондовима Народне библиотеке која је од 1832. до данас имала као задатак да „садржи сваку српску књигу, сваку књигу која се тиче српског народа, без обзира на језик којим је написана, и најодабраније књиге на свим језицима на којима су писане”, као што рече Ђура Даничић, и сам краће време и библиотекар у Народној библиотеци.

Реконструкција рукописне заоставштине Народне библиотеке, уништене у Првом и Другом светском рату, још траје, а 6. априла 1941. нестало је више од 10 одсто укупног рукописног српског наслеђа.

Лајпциг је веома важан за српску књигу и културу. Исте 1783. године када Доситеј у „Писмима љубезном Харалампију” записује да „неће нимало гледати ко је кога закона и вере, нити се то гледа у данашњем веку просвештеном”, у Лајпцигу је, у 300 примерака, штампана књига „Живот и прикљученија”. Одатле почиње пут српске књиге кроз Европу. У 18. веку, у штампаријама у Венецији, Бечу, Лајпцигу и Пешти објављено је око 400 књига српских на српскословенском, рускословенском, славеносерпском, латинском и немачком језику.

У Лајпцигу је „Вук, Стефанов син, Србин”, пише велики Гете у чланку „Српска књижевност”, „у годинама 1823. и 1824. штампао три свеске народних песама у оригиналу”... које се „могу ставити уз Песму над песмама”. Открићем српских епских песама почиње наш повратак кући, у Европу. Браћа Грим, Гете, Марија Тереза вон Талфј, у новија времена Брехт, аутор ,,Српске посланице”, написане дан после бомбардовања Београда 1941, и други велики ствараоци.

На свечаности поводом повраћаја српских књига у Лајпцигу није било додатних питања. Поклону се у зубе не гледа. Нити дародавцу.

Како било да било Срби имају посебан дуг према Немцима и Лајпцигу.

Сатиричари су на потезу. Литература у којој смо доиста у врху у свету, није имала свог представника у српској књижевној делегацији. Нема места! Логично, са сатиричарима се никад не зна. Могли би да увреде домаћина који нас тако штедро дарује. А можда би, чак, одбили тај великодушни немачки дар, јер шта ћемо ми са тим књигама и где ћемо их?

књижевник