Naše knjige u Lajpcigu

Dobre vesti iz Nemačke. U univerzitetskoj biblioteci Albertina u Lajpcigu 796 knjiga, koje je između dva rata objavio izdavač Geca Kon, a koje su 1941. Nemci odneli u Austriju i Nemačku, vraćene su zemlji porekla. Ulrih Johan Šnajder, direktor Univerzitetske biblioteke u Lajpcigu, i Sreten Ugričić, direktor Narodne biblioteke Srbije, tom prilikom su potpisali „ugovor o poklonu”, u prisustvu našeg ambasadora Iva Viskovića koji je protokolarno postavio pitanje zašto knjige nisu ranije vraćene. Iz objašnjenja se videlo koliko je zamršen i težak put srpske knjige. Saznali smo, još, da se u Berlinu, kao i u biblioteci u Minhenu, takođe nalazi jedan deo knjiga koje su 1941. donesene iz Beograda, i da će i one biti vraćene Srbiji. To otvara bolno pitanje naših knjiga i dragocenih dokumenata koji su, bez našega znanja, u tuđem vlasništvu.

Briga za knjigu datira kod nas od davnina. Podsetimo se zapovesti Save Nemanjića da u Karejskoj keliji ne sme da prebiva „onaj koji služi radi telesnog odmora ili opet nepismeni, ili onaj koji trguje u njoj”, ili ukaza o ikonama i knjigama crkvenim u Hilandarskom tipiku iz 1198. godine, da knjige ne smeju „ne samo da se uzimaju nego neka se odatle ni ne pokreću, i nikada i ni od koga ne uzimaju… Osim u vreme nevolje od požara manastira…”.

Jedna takva nevolja zadesila je Narodnu biblioteku Srbije 6. aprila 1941. godine, kada je spaljena do temelja. Ugljenisani komadi dragocenih knjiga imaju posebno mesto u fondovima Narodne biblioteke koja je od 1832. do danas imala kao zadatak da „sadrži svaku srpsku knjigu, svaku knjigu koja se tiče srpskog naroda, bez obzira na jezik kojim je napisana, i najodabranije knjige na svim jezicima na kojima su pisane”, kao što reče Đura Daničić, i sam kraće vreme i bibliotekar u Narodnoj biblioteci.

Rekonstrukcija rukopisne zaostavštine Narodne biblioteke, uništene u Prvom i Drugom svetskom ratu, još traje, a 6. aprila 1941. nestalo je više od 10 odsto ukupnog rukopisnog srpskog nasleđa.

Lajpcig je veoma važan za srpsku knjigu i kulturu. Iste 1783. godine kada Dositej u „Pismima ljubeznom Haralampiju” zapisuje da „neće nimalo gledati ko je koga zakona i vere, niti se to gleda u današnjem veku prosveštenom”, u Lajpcigu je, u 300 primeraka, štampana knjiga „Život i priključenija”. Odatle počinje put srpske knjige kroz Evropu. U 18. veku, u štamparijama u Veneciji, Beču, Lajpcigu i Pešti objavljeno je oko 400 knjiga srpskih na srpskoslovenskom, ruskoslovenskom, slavenoserpskom, latinskom i nemačkom jeziku.

U Lajpcigu je „Vuk, Stefanov sin, Srbin”, piše veliki Gete u članku „Srpska književnost”, „u godinama 1823. i 1824. štampao tri sveske narodnih pesama u originalu”... koje se „mogu staviti uz Pesmu nad pesmama”. Otkrićem srpskih epskih pesama počinje naš povratak kući, u Evropu. Braća Grim, Gete, Marija Tereza von Talfj, u novija vremena Breht, autor ,,Srpske poslanice”, napisane dan posle bombardovanja Beograda 1941, i drugi veliki stvaraoci.

Na svečanosti povodom povraćaja srpskih knjiga u Lajpcigu nije bilo dodatnih pitanja. Poklonu se u zube ne gleda. Niti darodavcu.

Kako bilo da bilo Srbi imaju poseban dug prema Nemcima i Lajpcigu.

Satiričari su na potezu. Literatura u kojoj smo doista u vrhu u svetu, nije imala svog predstavnika u srpskoj književnoj delegaciji. Nema mesta! Logično, sa satiričarima se nikad ne zna. Mogli bi da uvrede domaćina koji nas tako štedro daruje. A možda bi, čak, odbili taj velikodušni nemački dar, jer šta ćemo mi sa tim knjigama i gde ćemo ih?

književnik