Жмурење џинова

Док су све очи света ових дана упрте у збивања у Либији и ракете које војске западних сила испаљују на положаје војних снага Муамера Гадафија, крваво сузбијање демонстрација у Бахреину и Јемену као да превише не интересује никога.

Глобални медији и лидери земаља-џинова у међународној политици зажмурили су на једно око кад су снајперисти у цивилу прошлог петка у Сани убили 52 демонстранта који су тражили да председник Јемена Али Абдулах Салех после 32 године оде с власти. Жмурење џинова није изостало ни кад су трупе Уједињених Арапских Емирата и Саудијске Арабије умарширале у Бахреин како би тамошњој сунитској краљевској породици помогле да угуши протесте шиитске мањине.

Крвави догађаји у Јемену и Бахреину нису били тако узнемиравајући за међународну заједницу као обрачун са демонстрантима у Либији, чиме се још једном потврдило да се велике силе у одређеним ситуацијама не либе да зажмуре на једно око, баце принципе залагања за демократију и људска права под ноге и окрену се политици дуплих стандарда.

Иако је, под притиском Париза и Лондона, Вашингтон лако прихватио да бомбардује Либију, ни брутално убијање цивила није их натерало да макар упозоре своје савезнике на Арабијском полуострву – Бахреин у којем је смештена америчка Пета флота и Јемен који је веран амерички сарадник у борби против Ал Каиде.

Међутим, политику дуплих стандарда не користе само западне силе. Иако Москва и Пекинг сада жестоко критикују интервенцију у Либији, руске и кинеске дипломате су још оног дана када нису ставиле вето на Резолуцију 1973 Савета безбедности УН знале да ће доћи до бомбардовања у којем ће засигурно страдати цивили. Кад је у резолуцију стављена формулација да се државама даје право да „свим расположивим средствима” примене забрану летења, сваки иоле упућени познавалац међународног права знао је да то допушта не само бомбардовање већ и копнену интервенцију.

Уздржавањем од гласања, Русија и Кина су се практично понашале супротно својим прокламованим принципима да су против страног мешања у унутрашње ствари било које земље. Премда су се Русија и Кина жестоко противиле бомбардовању Југославије 1999. и инвазији на Ирак 2003. године, овог пута су зажмуриле на тај принцип јер Гадафи очигледно није био „вредан штих” у глобалном покеру светских сила. С друге стране, Москва се није бактала принципима и преговорима у УН ни када је 2008. решила да сама реши међуетнички сукоб у Јужној Осетији.

На двоструке аршине нису имуни ни лидери Арапске лиге који су прво позивали на успостављање забране лета над Либијом, а сада се противе бомбардовању у страху да ће акција западних сила на једну муслиманску земљу заправо само дати ветар у леђа радикалном исламизму у региону.

Дупли аршини су одавно реалност у међународној политици и свако позивање на принципијелност је унапред под знаком питања. Једино што је неупитно јесу – интереси.

Економски, политички или безбедносни интереси су једини „принцип” којим се искрено воде велике силе. Макар због тога морале да зажмуре и на оба ока.