Добра вила Телевизија

Ништа није вредно једне дечје сузе – рекао је један велики познавалац људске душе, а помисли то и велики број ТВ гледалаца кад се на екрану појави уплакано лице измученог, уплашеног, болесног, гладног детета. И, по правилу, многи пожуре да помогну – новцем, одећом, лековима, храном... Зачас се побољша, понекад и сасвим преобрази, живот малог ТВ јунака и целе његове породице.

Своју неприкосновену моћ утицаја медиј усмерава, дакако, и у масовне хуманитарне акције општег типа – у обнову оног што је порушила стихија природе, у сигурне куће за жртве породичног насиља, у нове домове за избеглице,у опремање болница и школа. Али ништа не леже тако добро у ТВ формате и ништа нема такав одјек као „топла људска прича“, као појединачна судбина малог невољника. Она је подједнако ефектна у репортерским прилозима за „Дневник“ и у документаристички обликованим записима, пријемчивост јој почива на снази аутентичне драмске ситуације и рањености лика у њеном центру.

Ређе се при том уочава каквим средствима, у ком тону и с колико тактичности новинари прилазе овом осетљивом задатку. Танка је линија која дели добре намере од лошег извођења, поштовање приватности од неумесне радозналости, питање од запиткивања, жељу да се скрене пажња на дететов проблем од атака на његову стидљивост и интиму. Но како год, новинарски мотиви у оваквим приликама чисти су и племенити и, у крајњем, доносе добробит малишанима о којима је реч. Много је, нажалост, повода за овакав медијски ангажман и много је деце коју би обрадовало да се и за њих заинтересује и њима се позабави брижна тета или добра вила Телевизија.

Али како данас више ниједна телевизија не опстаје без ријалитија, и овај формат латио се хуманитарних акција у намери да намири неке егзистенцијалне потребе сиромашног света. А ту су опет – и у „Гавриловићима“ на ТВ Пинк и у „Радној акцији“ на Првој – у средишту збивања деца. Остављајући сад по страни да ли се и колико на немаштини учесника ових емисија повећава иметак ТВ приказивача (у виду рејтинга, директних и индиректних прихода), присуство деце намеће посебан опрез и тражи деликатност поступка. У првом примеру, глас невидљивог коментатора помало јевтиним средствима настоји да створи емоционалну тензију у ламентирању над ионако великим тешкоћама осам малих Гавриловића. У другом примеру, тај глас је усмерен првенствено ка екипи доброчинитеља, а искрена радост „шефице“ Тамаре Грујић због дечје среће, због осмеха који је сменио дечје сузе, бољи је део ове модерне ТВ бајке.

Кад се одрасли препусте телевизији да им помаже у остваривању личних снова, ваљда знају шта раде. Пунолетни су, макар и једва, као све оне девојке које учествују у „Топ моделу“ с надом да ће постати славне манекенке попут Иване Станковић (одличне у улози водитеља овог програма на Првој). И нешто старије даме, спремне да се предају избору за „мисиз“ сеоског домаћина, као и ти домаћини уосталом, знају зашто су истој телевизији поверили да посредује у размењивању њихових жеља и снова.

Дечји снови су нежнији и невинији па се у свим телевизијским пословима њима мора фино, пажљиво поступати. Манипулисати – никако!