Недосањан сан о Русији

Митар Ристић, познат је у свом селу и читавом Срему као велики љубитељ коња. Многима је остало у памћењу када је 2002. године са својом Кадином од Сремске Митровице одјахао чак до Струганика, родне куће Живојина Мишића. Причало се о том његовом подухвату, приказана је и телевизијска репортажа, а осим медијске пажње многи пријатељи од Зобнатице до Мачве су му честитали на том подухвату дивећи се његовој вољи и упорности. За многе љубитеље природе и традиције достојанствени коњаник и  чили ат и даље су много лепши призор од брзих аутомобила и мотоцикала.
Професор је израчунао да је са својом Кадином сремским равницама и обронцима фрушкогорским јездио тачно 600 пута.
Чак је као велики љубитељ руске литературе размишљао да на леђима Кадине, оседлане француским стројевим седлом, оде и до Украјине и Русије, до места која је описивао велики руски писац Шолохов.

Кад смо пре неколико дана посетили професора он нас је гостољубиво дочекао причајући нам о својој привржености коњима коју је наследио од стричева чувених коњаника и ловаца у сремскомитровачком крају. Пре Кадине имао је Мару, полукрвну енглеску кобилу, с које је незгодно пао и теже се повредио. Али не љути се Митар на животињу, него каже – за све што се догоди човеку, крив је он сам. Пре осам година купио је Кадину од једног Сремца који је довео из Бањалуке.

У кући Ристића на све стране амови, узде, седла преко фотеља, свеске, дневници са јахања, описи путева, крајева и људи које је професор сретао на својим путовањима са четвороножном љубимицом.

"За Струганик, за Шумадију и Колубару, кренуо сам 17. маја 2002. године", сећа се професор и додаје: "Сањао сам да се отиснем у Србију, у њену историју, да је доживим онако како су је доживљавали Глишић, Вук, српске војводе, ратници, несрећан српски народ. Све што знам из књига и прича да осетим уживо. Једино што је било стварно то је оседлан коњ и моја маленкост, а Срем, Мачва и Шумадија, раскошни и лепи."

У једном дневнику је записао: "Кадина, истренирана, јака, пуца од жеље да заигра дугим путем, седло стројево артиљеријско, две деке, велика и мала, корбач, мачета, као фолклорни детаљ, кишна кабаница није изостала. Испратили су ме  родбина и пријатељи. Гледају у Кадину, а она подигла главу и врат, грива лепрша, очи избуљене, а реп, та најлепша лепеза што човек може да је замисли, подиже се увис, а праменови репа падају надоле као млазеви воде код малих планинских водопада...".

– У мојој фамилији било је шест коњаника, о чему се у нашој кући диванило, као и о вину, женама и коњима. Нема те приповетке, новеле, романа у којима се не говори о коњима у руској класичној литератури. Све је то утицало на мене. У седмом разреду гимназије становао сам код професора руског језика Игњатија Маслова, донског козака, па о чему смо диванили друго – нисмо о варјачама и магарцима, него о коњима, козацима и сабљама – прича професор.

– Знам да ми ништа на свету не може заменити дружење с коњем. Отишао сам раније у пензију, са 60 година да бих се више дружио са тим племенитим животињама – каже Митар.

Професор због здравља није више у могућности да се брине о овој племенитој арапској кобили, али има ту још један разлог. Каже да, ма колико он њу волео, његовој љубимици недостаје њено, "коњско друштво".

– Зато сам је продао једном богатом приватнику из Бијељине, који има још коња. У његовом падоку Кадина ћe наћи себи момка и имати потомство. И рекао сам му да је чува, утиснуо сам у њу део своје душе – додаје Митар.

Док му туга притиска душу професор се храбри једном латинском изреком која каже да је срећан онај ко се помири са својом судбином.

Биће то велики испраћај, достојан велике љубави. Многи су најавили свој долазак у Дивош, да као пријатељи буду уз старог професора руског језика. Остаће му узде, седло, дневници јахања, које је водио претходних година, падок и празан бокс. Кадина рже, тешко је и њој, осећа скори растанак од свог хранитеља док јој он тепа: "Добра моја, добра моја Кадина".

Право пријатељство, рекло би се, човека и коња у селу Дивош, питомој сремској равници надомак Сремске Митровице. Као у романима великих руских писаца, чије нам одломке, док разговарамо, професор радо цитира.