"Осмица" из опреза

МОКРА ГОРА – Док неуморни "ћира" опет клопара падинама Шаргана, трасом обновљене "шарганске осмице", хиљаде љубитеља музејске железнице стално привлачeћи, мало је оних који знају појединости о прошлости ове најнеобичније српске пруге. Како и када је она настала, ко ју је градио, зашто баш овако та траса вијуга... Одговоре на та питања даје једна тек објављена књига названа "Пругом преко Шаргана". Аутор је др Раде Познановић, доајен ужичке етнологије, стваралац многих дела која осветљавају живот овог краја, писац народне речи и једноставног стила (а зналци кажу: у једноставности је мајсторство).

Сабрао је др Раде много знања и података о Мокрој Гори кад је својевремено, пре четири деценије, као тадашњи директор ужичког Историјског архива обилазио тај крај са људима који су обнављали спомен-обележја. Сазнао много, а о прузи највише, па уредно бележио, те понешто од тога у новинским фељтонима касније објавио

Прича почиње временом давнашњим, традицијом и обичајима људи Мокре Горе, подручја на вечито немирној граници. Судбинама и навикама Мокрогораца, старих кириџија, увек тежином живота намучених, а ипак спремних на ерску досетку и мудролију.

Доба двадесетих година прошлога века отворило је нову страницу у животу Мокре Горе. Крајеве земље која се опорављала од ратних разарања ваљало је повезати, па је кренула нова градња пруге преко Шаргана. Послови су почели 1922. године, око три хиљаде људи из свих крајева тадашње краљевине градило је "осмицу". Прелаз преко шарганског масива направљен је овим чувеним решењем, вијугањем трасе. Са надморске висине од 806 метара у Витасима пруга се спушта на 567 метара у Мокру Гору, 13,5 километара дугом пружном линијом, кроз 22 тунела, десетак мостова и вијадуката.

Познановић у детаље пише како је изгледао живот тада у Мокрој Гори, колико се кафана, дућана, кантина појавило, ко је радио и градио, а ко се коцкао и пијанчио, крао и беспосличио те чинио друго што је увек при тако великом послу присутно. А поставља и питање: да ли је било неизбежно да се пројектују "осмице", да уска пруга толико вијуга? Зар није било лакше да један прав тунел испод Шаргана све то реши? И речима стручњака нуди одговор. Велики тунел је у оно време био подухват великог ризика. Нико није смео да процени шта ће наћи у дубинама овог терена, који се већ показао као неприступачан и суров. Зато је настала "осмица" (пруга Ужице–Вардиште прорадила је 25. јануара 1925), том градитељском опрезу се дугује захвалност за ову атракцију.

И уследиле су потом деценије живота Мокрогораца уз пругу и са њом. За "ћиру" су они увек били присно везани, писак "парњаче" слушали су као најлепшу песму. Многи су радили на железници, хлеб од ње стицали. Од 1925. до 2000. године на њој је радило 429 житеља Мокре Горе и околних села, захваљујући прузи изградили су они, више од других, смисао за солидарност. Али, тачно 1. марта 1974. године, док се градила "барска пруга" која је била ипак удаљена од ове уске трасе,  престаде саобраћај на "шарганској осмици". Нерентабилност је био тадашњи изговор за ту бесмислену одлуку. Туга завлада у Мокрој Гори, толико везаној за "ћиру".

Но живот је непредвидив и две деценије потом, у крају где је још остала траса и некадашње станице на уској прузи, ојача идеја оних који су даље од других у будућност видели  да се "шарганска осмица" обнови. Временом, у сарадњи са железницом Србије, а уз слогу Мокрогораца и ентузијазам групе најодлучнијих, предвођених Радованом Глибетићем, крену обнова "ћирине" пруге. И, ево последњих година, поново "ћира" преко Јатара свира, као прави мамац за домаће и стране туристе, а читав крај уз железницу и Дрвенград Емира Кустурице напредује.

– Није све једносмерно, не тече све праволинијски. Пруга преко Шаргана не би ни била занимљива кад би ишла право – пише Раде Познановић, а у књизи, уз остало, упозорава на један озбиљан проблем, заиста узнемирујући. Све више овај, па и околне крајеве, притиска бела куга. Све је мање бракова, деце, ђака у школама, момци се не жене, број житеља опада. У Мокрој Гори и околини било их је почетком педесетих година 2.766, а пре четири године свега 1.067. У школе је пре пола века овде ишао 381 ђак, последњих година ни шездесет. И није кључни проблем у економским приликама, заблуда је да је крива држава што је социјалу занемарила, сматра аутор, истичући да смо некад неупоредиво економски слабији имали бројније породице, здравије наследнике и сигурнију будућност.

– Није у питању економска, него духовна криза. Изгубио се смисао за лепоту и радост живљења, за наставак врсте. У човеку се побркају појмови, па закључује овако: нећу брак, нећу обавезу, нећу децу, нећу да бринем о другоме, нека је мени добро и лепо. А после мене – потоп. Комплетна пакост – закључује др Раде Познановић о питању којим се у граду много не баве, док су многа села, где је некад живот бујао, сада празна и закоровљена.