Самоубиства и превенција

Задовољство читати текст професора социјалне патологије на иначе маргинализовану и табуизирану тему самоубиства (,,Политика”, „Погледи”, 29. марта). Додатно задовољство доноси сазнање да се шири мрежа заинтересованих, па ево и представника образовних установа, јер само заједно можемо да покренемо, како уважени професор каже, „организован систем државе” да донесе националну стратегију за превенцију самоубиства.

Међутим, оно што чуди у професоровом залагању је критички приступ према „бављењу последицама”. Претпоставља се да под тим појмом професор подразумева пружање помоћи особама које показују знаке да желе да окончају свој живот, као и на акције које ту помоћ промовишу. Из тога произлази да све док се не донесе национална стратегија треба да окрећемо главу на другу страну како не бисмо видели ни чули очајнике са мостова.

Реторички је могуће цепидлачити о томе где су границе превенције и интервенције. Међутим, када је самоубиство у питању превентивне акције циљају на смањење броја самоубистава, што се може постићи бољом обученошћу грађана у препознавању знакова за узбуну код својих ближњих и побољшањем помоћи за особе у суицидалној кризи (бесплатни телефони и кризни центри), као и бољим познавањем заблуда и митова о самоубиству. „Бављење последицама” уткано је у превентивне националне стратегије које многе земље користе годинама. То је и прилика за добру сарадњу и узајамну испомоћ невладиног и владиног сектора.

Као координатор бесплатног београдског Телефонског саветовалишта за особе у суицидалној кризи које од 2010. ради сваку ноћ, могу с поносом да кажем да смо за првих шест месеци одговорили на 872 позива. И да смо веома захвални свима онима који су наш број телефона промовисали јер су тако помогли људима којима је помоћ потребна.

Координатор Телефонског саветовалишта за особе у суицидалној кризи, 0-800-201-200 (од 20-6 сати)