Samoubistva i prevencija

Zadovoljstvo čitati tekst profesora socijalne patologije na inače marginalizovanu i tabuiziranu temu samoubistva (,,Politika”, „Pogledi”, 29. marta). Dodatno zadovoljstvo donosi saznanje da se širi mreža zainteresovanih, pa evo i predstavnika obrazovnih ustanova, jer samo zajedno možemo da pokrenemo, kako uvaženi profesor kaže, „organizovan sistem države” da donese nacionalnu strategiju za prevenciju samoubistva.

Međutim, ono što čudi u profesorovom zalaganju je kritički pristup prema „bavljenju posledicama”. Pretpostavlja se da pod tim pojmom profesor podrazumeva pružanje pomoći osobama koje pokazuju znake da žele da okončaju svoj život, kao i na akcije koje tu pomoć promovišu. Iz toga proizlazi da sve dok se ne donese nacionalna strategija treba da okrećemo glavu na drugu stranu kako ne bismo videli ni čuli očajnike sa mostova.

Retorički je moguće cepidlačiti o tome gde su granice prevencije i intervencije. Međutim, kada je samoubistvo u pitanju preventivne akcije ciljaju na smanjenje broja samoubistava, što se može postići boljom obučenošću građana u prepoznavanju znakova za uzbunu kod svojih bližnjih i poboljšanjem pomoći za osobe u suicidalnoj krizi (besplatni telefoni i krizni centri), kao i boljim poznavanjem zabluda i mitova o samoubistvu. „Bavljenje posledicama” utkano je u preventivne nacionalne strategije koje mnoge zemlje koriste godinama. To je i prilika za dobru saradnju i uzajamnu ispomoć nevladinog i vladinog sektora.

Kao koordinator besplatnog beogradskog Telefonskog savetovališta za osobe u suicidalnoj krizi koje od 2010. radi svaku noć, mogu s ponosom da kažem da smo za prvih šest meseci odgovorili na 872 poziva. I da smo veoma zahvalni svima onima koji su naš broj telefona promovisali jer su tako pomogli ljudima kojima je pomoć potrebna.

Koordinator Telefonskog savetovališta za osobe u suicidalnoj krizi, 0-800-201-200 (od 20-6 sati)