Америка након Америке

На овај одлазак у обећану Америку одлучила сам се неочекивано, исто тако сам и средила визу, купила карту (повратну за сваки случај) и већ у року од 5 дана од момента када је пала коначна одлука и стигло позивно писмо, седела сам у авиону за Сан Франциско.

Први шок ме је стрефио већ прве недеље због промене временске зоне од 9 сати. Целе недеља сам устајала око 6 ујутру а већ у 21 сата преморено одлазила на спавање...Први одлазак у продавницу је протекао како сам и очекивала, ех, редови и редови чипса, сланих грицкалица, газираних сокова у паковањима од минимум 1 галона (3,75 л), а чоколаде на пример нигде!

Америка иначе не зна за паштету, нашу, класичну, јефтину, и ја је иначе код куће ретко када једем, ал' ето, баш сада као за баксуз ми се пријела ... класика..човек ваљда увек жели оно што не може да има, али то нас ваљда покреће и даје снагу да ујутру срљамо у нови дан са ентузијазмом да ћемо баш тај дан своју жељу испунити.

Схватила сам одмах да ће ми у Америци много сметати велике раздаљине. Све је далеко, за све су вам потребна кола, градски превоз готово и да не постоји. Вожња аутобусом кошта $ 2 (новац се убацује у мале кутије и возач вам онда изда карту), није важно ни где идете ни колико станица а ни колико ћете времена у превозу провести, увек је карта 2 $ и важи логика "немаш ситно, не можеш да се возиш". Возачи аутобуса новац не дирају (њихово је да возе) а кондуктера нема ... тако да се мени наравно пар пута десило да нисам имала ситно да убацим у машину па сам морала да пешачим.

Поред галона, требало је навићи се на фаренхајта, на миље, инче, фунте и остале јединице о којима смо ми из Европе наравно учили али никада нисмо користили. Тако да на пример када сам гледала тв и видела да је напољу 100 степени прво сам се шокирала а онда сам брзом рачуницом (100-30)/2=35 открила да је то око 35 целзијуса. Исто тако сам функционисала и са миљама, нпр две миља пута 1,5 добијете 3 км, можда рачуница није баш најтачнија али ја сам макар могла нормално да функционишем и брзо и једноставно прерачунавам бројеве и јединице око себе. И последње што је било неопходно је фунта, 1 фунта је око пола килограма па тако да ме умало није стрефио шлог кад сам први пут стала на вагу и видела 120, срећа фунти:)

Ствар на коју нисам могла да се навикнем су бескућници којих у Калифорнији има превише. Неки од њих чак завршили престижни Беркли факултет. Проблем је настао када су завршили школу и када је требало да се запосле и да одплаћују кредит који су подигли како би се школовали. Уколико нису успели да се снађу и у одређеном року пронађу новац, банка им је одузимала све. Апсолутно све. Тако су се након завршетка једног од најтежих факултета свеједно нашли на улици. Питате се вероватно али зашто остају баш ту у Калифорнији која је прескупа за живот чак и за оне који фино зарађују? Пре свега зато што у Калифорнији можете целе године да будете напољу и да вам никада не буде стварно хладно. Не кажем да ће бити топло, али температура готово никада није испод 5-6 степени.

Американци имају веома развијен такмичарски дух, посао им представља све у животу, али зато су за ту своју пожртвованост често добро награђивани и подржавани у фирми. Веома често њихов живот губи смисао баш због таквог начина живота где је посао све што је важно, па се обраћају на адресу психијатра (њиховог најбоље пријатеља). Сроде се са својим послом и заборављају да живе и уживају у обиљу свега што су зарадили и брижљиво штедели.

У таквој такмичарској средини деца американаца доста рано (у односу на, на пример, српску децу) почињу да зарађују за живот. Већ када "деца" напуне 17-18 година почињу са првим пословима и сопственим зарађивањем. Али, сам процес одрастање и достизања неке зрелости је мало спорији у односу на нашу "децу" (али верујем да то можемо приписати ратовима и средини у којој смо ми одрастали на брдовитом Балкану).

Америчко дете није мажено и пажено као српско дете, већ се само бори у животу и свој први кредит у банци подиже већ са 20 година (пар хиљада долара). Кредит ће искористити за своје школовање на неком од престижних америчких универзитета, што приватних што државних, исто им је, све се плаћа. И тако јадан задужени амерички студент у својих 20 година већ има тежак товар на грбачи док српски, брижљиво мажен и пажен, ђачић безбрижно испија кафу за кафом у кафићу по трећи пут тог дана на рачун својих родитеља. И не гризе га савест!

Американци су велики националисти, бране своју земљу и њену политику као да је једина исправна на планети. Људи углавном гледају себе, труде се да одживе неку своју причу што могу боље, цене сваки тешко зарађени долар и пазе како ће га потрошити (осим за Божић и Ноћ вештица, када губе сваки појам о новцу и штедњи и крећу у бесконачан ланац трошења новца). Много времена проводе испред телевизора, ручају с ногу, обично неки сендвич или салату, након посла узбуђено јуре на "rush hours" када се у баровима након 17 часова смање цене алкохолних пића у току радне недеље.

Америка ми ипак остаје у дубоком сећању (не могу да кажем лепом, звучи отрцано и некако недовољно) и верујем да ћу је поново посетити, можда неке друге крајеве, мало хладније, мало топлије, више „америчке”.

Била каква била та земља, коју вероватно већина вас презире, мени је подарила лепе моменте, пробала сам сируп од јавора (на дебелим палачинкама од јогурта), видела океан, дотакла секвоје високе неколико десетина метара, јела пуњену ћурку са сосом од бруснице и питу од бундеве за Дан Захвалности, пила лоше америчко пиво и добро калифорнијско вино, шетала забаченим мексичким сокацима у Сан Франциску, посетила највишу зграду Америке у Чикагу, обишла град грехова Лас Вегас, једрила заливом Сан Франциска...

Видите, много тога има у обећаној земљи, једино што ми ипак није најјасније остало коме је то све обећано и ко тамо стварно нађе срећу. Ваше је ваљда да ризикујете ... и да сносите последице или да пак одживите амерички сан.