Могућност пролећа

...Постоји усред времена, злато,

могућност једног острва.

(Из романа „Могућност острва” Мишела Уелбека)

Ево га још једно пролеће. Дошло је, нема сумње. Дошло је чак и у Јапан, и тамо су процветале трешње, кажу.

У Србији су многа пролећа прошла неопажено. Памтим неколико баш бурних пролећа, која се ни приметила нису, што од сузавца, што од рестрикција струје, што од неке вуне из такозваних вунених бомби за уништавање трафо-станица, што од стајања у редовима за шећер, брашно, уље... Нека су ми пролећа, још много пре тога, пролазила у бризи око припремања слета! И колико само пролећа уништених мајским и јунским испитним роковима!

Видим, вајкају се људи и овог пролећа. Разлога има на претек. Хоће ли Тома да диже устанак? Хоће ли Пеђа продати Телеком? Хоће ли Воја К. да дође да сведочи? Хоће ли Воја Ш. да нам се врати или се неповратно заљубио у лепу стражарку? Хоће ли Ивица и Кркобабић да се упишу у исту драмску секцију? Хоће ли Владимир Владимирович да нам опрости што се она врата нису сама отворила и хоће ли сад он да се отвори за кинту коју је обећао? Хоће ли Млађа да пребаци цензус сад кад је абдицирао? Хоће ли Чеда моћи без Весне? Хоће ли се Жељко и Јована помирити? Хоће ли буђав ’лебац опет да поскупи? Хоће ли више оног да ухвате? Хоће ли ,,швајцарац” још да скаче? Хоће ли евро да пукне? Хоће ли Мирко још једном да тресне руком о сто ако нас ови из ММФ-а буду замајавали? Хоће ли икад да сиђе тај први ,,фијат” са траке у Крагујевцу? Хоће ли барем Аврам Израел да нам јави кад стигне та радијација или ћемо у Винчу по јагоде и зелену салату? Хоће ли Цеца овај пут понети пинцету за обрве кад је буду хапсили, јер је прошли пут рекла да јој је то у затвору највише недостајало? Хоће ли се наши фудбалери пласирати за европско првенство 2012?

Много брига за једног човека, дође ти новине да не отвориш ујутру. А опет, ако не отвориш новине, шта да радиш на послу? О нечему мора да се прича уз кафу и погачице.

Међутим, ствар је у томе да се ово пролеће неће више никад вратити. Требало ми је много пролећа да то схватим. Стукла сам их пуно узалуд док сам то укапирала. Сад бих вратила и пролеће ’93. кад бих могла. И све бих певајући вукла џакове детерџента из продавнице. Но, то је немогуће. И зато, нек се они лепо тамо јуре, хапсе, нек врше ребалансе, надзоре, примопредаје, оснивања, инспекције, легализације, претресе, нек отварају обилазнице и нек праве урбанистичка планирања, нек састављају макете кинеских мостова, нек уводе нове директне летове, нека указују на ставове и нека покрећу истраге, нека се састају и нека бораве – све док не туку и док не мобилишу, ја их вала више нећу узимати за озбиљно. По цену да ме прогласе оном што не партиципира, или још горе оном што заговара самозаборав, решила сам да се бацим на пролеће као такво. Јер сам упркос свему горе наведеном успела да прогурам још једну зиму са лошим а скупим бензином, са рупама на путу, и провукла сам се без две зимске гуме. Погледало ме с небеса, није ме зауставило нигде да ме пропита. И шта сад, сад би као требало да се спремим у још један штрајк, у још један јуриш и у још једну паљевину? Пази да нећу. Имали смо, видели смо. Кад дођу на власт, сви почну да личе и да рецитују исту рецитацију. Олупали смо све шерпе, огулили смо све тротоаре, издали смо све помоћне просторије у зградама, нема више места ни за једну илузију, нема више простора ни за једну тужну причу коју бисмо још могли да уселимо. Попунили смо капацитете како год окренеш.

Сад нам још само остаје зен. Ако Јапанци могу после свега да изађу и да фотографишу прво процветало дрво, можемо вала и ми. Па да видите мало како је кад вам нико не изађе на те изборе који могу да буду, што се мене тиче, сутра или за десет година. А на стиропор доведите своју маму. Моја мама се, хвала на питању, сморила. А и ја.