Неизбежна поређења

"Скакавци" пољског редитеља Јануша Кице у основи су блиски представи Дејана Мијача са којом се поређење скоро безусловно намеће, имајући у виду да је реч о другом извођењу овог текста Биљане Србљановић, чија је праизведба у Југословенском драмском позоришту одржана релативно скоро. Продукција ЗКМ-а је, такође, врста условне, стилизовано реалистичке презентације текста, доминантно ослоњена на маркантност глумачких интерпретација врло аутентичних ликова.
Макс Пјера Меничанина је сличан вишеслојној интерпретацији Воје Брајовића: резервисан је и цинично хладан, испод чега се крије једно одвратно самољубље и прорачуната самоувереност. Надежда Наташе Дорчић је обликована упрошћеније и блеђе од Надежде Исидоре Минић, затегнутија је, знатно грубља, беживотнија; она не поседује Минићкину глатку, неусиљену искреност, маркантност која је веома важна на општем плану представе јер је реч о једином позитивном лику у комаду, који има натприродне, скоро месијанске одлике. Надежда је у београдској представи једно стабилно, самосвесно биће које има потенцијал да делимично засени бруталност и лицемерје свих других актера; одузимањем те њене ноншалантне, непретенциозне снаге, ствара се безнадежнији, далеко тмурнији свет.

Дада (Дорис Шарић-Кукуљица) је, такође, једноставније обликована од београдске варијанте и више је тип непојмљиво иритантне, у суштини празноглаве, зле и користољубиве жене, за разлику од Александре Јанковић, која јој даје комплекснију самосвест. Милан Крешимира Микића је мање трагичан, безазленији је и инфантилнији, површнији од лика који Борис Исаковић креира као бесповратно изгубљену руину, парадигму жртве последњих балканских ратова. Барбара Прпић, која игра њихову ћерку Алегру, старија је од Маше Дакић чија се размаженост и безобразлук могу тумачити као опростиве, поправљиве незрелости, док је у Кициној представи такво понашање ужасније.

Перо Квргић игра врло прагматичног академика Игњатовића, чија преовлађујућа, окамењена безизражајност крије језиву злочиначку прошлост. Једино љубав према Алегри у неколико наврата успева да растопи ту карактеристичну, хладну суровост. Фреди Маро Мартиновића је опипљивији од београдског лика (Светозар Цветковић), који је поједностављено одвратан, скоро карикатуралан у отелотворењу специфичног модус вивендија геј популације, због чега губи аутентичност лика. Мартиновић, са друге стране, успева да сценски материјализује факат озбиљне трагичности живота у савременом медијском друштву које терористички пропагира неопходност савршеног телесног изгледа. Урша Раукар игра Жану изузетно енергично и оштро, при чему не клизи у карикатуралност и зато је веома убедљива у изградњи неуротичног, хистеричног лика. Овако постављен, он се разликује од тумачења Јасмине Аврамовић, која ту безнадежну усамљеност лика обликује особеном стрпљивошћу којом, донекле, маскира неискорењиво незадовољство.

Госпођу Петровић, Жанину маму, Зденка Марунчић игра анемичније од Ренате Улмански, јер не поседује њену дубоку, егзистенцијалистички суморну самоћу, већ је базично своди на примитивну и досадну мајку која провоцира Жану неприхватљивим констатацијама. Господин Симић, несрећни претендент на чланство у Академији, у тумачењу Божидара Бобана постаје монументално трагичан лик, за разлику од интерпретације Николе Симића који га примарно представља као бедног љигавца. Бобан врло узбудљиво носи колосалну тугу због чињенице да му измиче место у Академији; ужаснут тим сазнањем, он скоро да постаје кататоничан, а његов бол и та реалност есенцијалне промашености готово да изазивају саосећање.

Сценографија Славице Радовић је редукована и стилизована. Ротациона сцена омогућава ефектно смењивање сцена, а окретање у круг се, као и у Мијачевој представи, може схватити и метафорички (визуелизација чињенице безизлазности из њихових агонија). Музика је, такође, веома значајна и у представи Јануша Кице. Понављање неколико тема, на пример "Нигхт анд Даy" Кола Портера има функцију рефрена у поп-песми јер је реч о репетицији која гради битан емотиван ниво и интензивни осећај носталгије за неповратно изгубљеним вредностима.