Стампедо за Јапан

Данима смо гледали Јапанце после земљотреса и цунамија, дивили се њиховој дисциплини и одушевљавали беспрекорним редом који није изостао ни после највеће катастрофе у овој земљи након Хирошиме. А онда смо прву прилику искористили да целом свету покажемо да ми, ипак, нисмо Јапанци.

Јуриш, гужва, туча, гажење и отимачина, до којих је дошло приликом поделе садница у току скупа подршке Јапану, по ко зна који пут су покренули питања о нашем менталитету. Ужаснутост присутних Јапанаца можемо само да замислимо. Више повређених било је у стампеду за бесплатне саднице трешње него у редовима за храну у опустошеним подручјима ове земље.

Да ли беспарица може да буде оправдање за јуриш и борбу за саднице трешње? Или је тачна изрека: „И сирће је слатко кад је бадава”. Да иронија буде већа, једна садница не кошта више од сто динара уколико се пазари на велико! Па, да ли је епилог са троје повређених, од којих је једна особа завршила на реанимацији у Ургентном центру, вредан стабљике од евро?

Чини се да смо као народ склони екстремима. Да нађемо меру тешко нам полази за руком. Кад наш тенисер добија, и срцем и душом смо уз њега. Кад почне да губи, у сласт ћемо га опсовати.

Али да не претерујемо. Нису наши људи увек били такви, рећи ће старији. Почело је то деведесетих, са кризом и беспарицом тврде. Међутим, агресивна отимачина за једну садницу сигурно никоме неће успети да реши егзистенцијални проблем. Или је прорадило оно старо да нема ничег слађег него украсти прву трешњу са дрвета из комшијиног дворишта. Ко зна, можда је неко дословно схватио и оно наше Србија до Токија, па је већ у недељу на Тргу Републике ухватио залет.

Убрзо ће ружна слика из центра Београда остати само у старим новинарским насловима и причи једних те истих дежурних аналитичара, редовних гостију телевизија, који ће по свима нама посипати пепео.

Можда и имају разлога за то. Сетимо се призора са Теразијске чесме, где се у хистеричном насртају сваке године искида чесница у потрази са златником. Исто је било и на отварању првих хипермаркета у Београду. Разбијени прозори и угрувани потрошачи били су колатерална штета доласка готово сваког новог играча на наше тржиште. Није то данак протекле деценије. Још када је у Београду отваран први „Пекабетин” супермаркет редови су се формирали у три сата ујутру. А отварање је било заказано за један сат поподне!

Али, да не испадне да је све баш тако црно. Заиста је у недељу Београд, барем на тренутак, успео да наликује западним метрополама. Позитивна атмосфера, родитељи са децом у колицима, старији суграђани, сви су били уједињени у жељи да се помогне Јапану.

У тренутку када је скуп био организован, Црвени крст Србије је био пети у свету по помоћи Јапану.