Паукова мрежа судова

И поред великог спремања у српском правосуђу, отпочетог пре годину и по дана, прашина не само да се није слегла него се од нових облака једва дише. У нову мрежу судова, кроз коју је требало да се провлачи бржа правда, упетљале су се и изабране и неизабране судије, и Министарство правде и Уставни суд и Високи савет судства.

Срећа у несрећи је да постоји Врховни касациони суд, који је успео да сагледа шта се у мрежи догађа и потражи решење против нове паучине која прети да захвати све ниже судове. Председница Врховног касационог суда Ната Месаровић, која је уједно и председница Високог савета судства, рекла је прекјуче да ће Министарству правде предложити да преиспита мрежу судова.

Осим тога, у измењеној судској мрежи биће и места за један број неизабраних судија, за које ће ВСС до 1. септембра утврдити да ипак нису неоспособљене, нестручне и недостојне.

На крају ће се испоставити да „ресетовање” српског правосуђа, у виду „темељне историјске реформе” заправо није било неопходно и да смо до бољег судства могли доћи помоћу мањих измена, да је уместо општег избора судија требало само разрешити један број њих.

Сада ће се то исто постићи „реформом реформе”. Намеће се питање да ли је било потребно годину и по дана разноразних компликација да би се дошло до прилично једноставног решења.

Пре 15 месеци, од пет београдских општинских судова направљен је један, Први основни суд у Београду, који је сада толико велики да не може да функционише. Ради у четири зграде, са 1.325.406 нових и 690.373 старих предмета, 200 судија и 1.000 запослених, који већ 15 месеци не могу да дигну главу од посла, а већ други пут су прозвани за лоше резултате рада. Апелациони суд у Београду покрива пола Србије, јер му је такво место припало у новој судској мрежи, а сада се види да су апелационе судије у Нишу и Крагујевцу толико мало оптерећене послом да морају преузети део београдске надлежности.

Биће предложено да се на територији Београда оснује већи број судова. Судске јединице у неким мањим местима не оправдавају своје постојање, док другим мањим местима и те како недостају.

Док судија Вишег суда у Београду има 601 предмет у раду, његов колега у Вишем суду у Ваљеву има 47 предмета. При том они имају исту плату. Тек нешто мало мању плату прима више од 500 неизабраних судија (а и то са закашњењем) зато што им статус још није решен.

Грађани имају неједнак приступ правди и суду. Неки до правде стижу осам пута брже од других. Циљ реформе правосуђа био је управо обрнут – да сви грађани Србије једнако брзо остваре своја права пред судовима.

Питање је хоће ли Министарство правде икада грађанима Србије показати рачуне за закуп станова, одвојени живот и путовања судија, које су изабране у судове ван места становања, и за плате неизабраним судијама. Ти рачуни се намирују из државног буџета, који се тиче свих грађана Србије. Они који путују из града у град тражећи правду, a уредно плаћају судске таксе, знају колико их то кошта.