Да ли се само књиге разликују?

Као дете из МТВ генерације које је одрастало под јаким утицајем америчке културе, нисам очекивао да ћу при доласку на постдипломске студије у САД доживети својеврстан културолошки шок. Још као мали, гледајући америчке ситкоме, мислио сам да знам доста о америчкој култури. Ипак, по доласку на Вирџинија Тек (илити Политехнички Институт и Државни Универзитет Вирџиније како гласи пуни назив) показало се да имам још много тога да спознам и покушам да разумем.

Мој први утисак на путу за Блексбург, градић у коме је смештен главни кампус Вирџиније Тек, је прошао у чуђењу – где су нестали сви аутомобили нормалне величине? Тај утисак да је најмањи аутомобил попут већих аутомобила средње класе у Србији се касније показао као универзалан за САД. Касније се показало да је све увећано – од спајалица и чаша па до возова.

Сам град Блескбург је прича за себе. Универзитетски градић од око 40,000 становника од кога су преко 30,000 студенти. Од самих становника мало ко нема никакве везе са универзитетом, јер је Вирџинија Тек велики генератор прихода у овом делу Вирџиније.

Главни кампус је смештен у централном делу града и на том огромном простору (2600 ари) се налазе сви департмани – од социологије до астрофизике. Сам градић се налази у планинама на југо-западу Вирџиније и удаљен је четири сата вожње од Вашингтона (што је за овдашња мерила доста близу). Овом комбинацијом локације и концетрације огромног броја младих и паметних људи створена је јединствена академска „изолација“ у циљу образовања и науке, што је свакако предност. Наравно, мана је свакако што до најближег већег града у коме има већих дешавања морате возити „само“ четири сата.

Мој први утисак о студентима на кампусу је био да је све допуштено. На предавања можете доћи у папучама, кратким панталонама, пиџами или старој мајици. Допуштено је конзумирање хране и пића на предавањима, осим на пар оних која се преносе у неком другом граду па је због повећаног броја електричних уређаја забрањено држати храну и пиће на столу. У ходницима зграда обично нема места за седење па студенти без много размишљања седе на поду.

Наравно, пушење је забрањено у свим зградама, и једино је дозвољено ако сте 10 метара од зграде (што у хладним зимским данима и није баш захвално). Студент може користити лаптоп током предавања, на коме вас наравно нико неће проверавати шта радите, уз претпоставку да сте овде дошли зарад себе. Већина студената има позајмице од банака или ради како би плаћала своју школарину, тако да своје образовање не узимају олако.

Предавања почињу на време, без „академских“ 15 минута кашњења, мада је дозвољено да са предавања изађете у ком год тренутку и из ма ког разлога желите.

Једна од предности студирања у оваквом окружењу је што можете срести људе са свих страна света, и упознати њихове културе. Ја сам лично имао прилику да упознам људе од Чилеа па до Русије. Ипак, већина студената на мастер и докторским студијама је из двеју најмногољуднијих земаља – Кине и Индије.

У интеракцији са свим тим људима, научите да препознајете акценте и упознате различите начине размишљања и приступа животу. У првим данима живота у маленом Блескбургу, ја сам испрва мислио да сам једини са нашег простора овде. А онда видите човека који носи Звездин дрес, или вас неко препозна док носите Партизанов дрес, и тако почиње одмотавање клупка. На крају откријете да има преко 40 људи са простора бивше Југославије – од Вардара па до Загорја.

То је сад прича за себе, јер се одмах види да са тим људима имате сличан менталитет, смејете се истим шалама, дискутујете о истим темама и понекад сетно помињете далеку домовину на истом језику.

У оквиру самог универзитета постоји и низ друштава, братстава и сестринстава чији члан можете постати на разне начине. Нека од њих су управо оно што се може видети у савременим холивудским комедијама док се у нека од њих улази само на позив декана, због постигнутог успеха.

На самом кампусу има и доста спортских клубова, од којих се неки спортови и не практикују баш тако често са друге стране океана – рецимо софтбол или лакрос. Наравно амерички фудбал и кошарка су најважнији од свих и они се скоро побожно прате. Скоро после сваке утакмице, по самој атмосфери у граду се може рећи да ли је Вирџинија Тек победила или изгубила. Барови у центру града су тада место где се славе победе или заборавља туга због пораза.

Иначе у Вирџинији је забрањено служити пиће млађима од 21. године, па се у свим баровима на улазу проверава личну карту. Барови се затварају око 2 ујутру, и након тога немате баш пуно избора осим да одете кући. Прилично рано за Балканска мерила, зар не?

Има ту још много ситница које се разликују поредећи студирање у Србији, али је једно сада сигурно слично студентима на оба простора – сви смо забринути за оно „после“ факултета. Скорашња економска криза у САД је оставила значајан утицај на тржиште рада тако да је ретко коме сигуран посао након завршавања студија.

Данашњи проценти запошљавања студената после завршетка основних студија се крећу нешто изнад 50%. Али и поред овога, сви ми тежимо да уживамо у овом периоду живота и да на тренутке заборавимо да нас суочавање са реалношћу неизбежно чека. Барем смо у неку руку сви ми млади широм света слични једни другима.