Чоколадна директива

Ових дана телевизија се бавила просветитељским делом и сведочила о скуповима у част Доситеја Обрадовића поводом двестогодишњице његовог постављења за првог попечитеља просвете. Том приликом могла се чути и ова изјава која звучи као згодна крилатица: Доситеј је Европу довео код нас, а Вук (Караџић) је нас одвео у Европу. С обзиром на то да је „улазак Србије у Европу“ тренутно политичко „питање свих питања“ – право је питање шта се по том питању овде радило протекла два века, од Вука и Доситеја до данас.

 А данас се дешава то да међу политичарима, бар формално, расте сагласност да је чланство у Европској унији првенствени национални интерес, те се добијању кандидатуре за чланство подређује све остало, а да истовремено међу грађанима расте такозвани „евроскептицизам“.

Утиче ли телевизија и колико на ово клацкање?

С једне стране, штедро омогућује политичарима да причају своје приче. С друге, показује како се њихов радни учинак огледа у пракси, односно како стварно изгледа свакодневни живот народа. Између остаје могућност да сама истражује шта смо ми Европској унији и шта би она могла бити нама.

С обзиром на то да ово треће најчешће чини за европске паре, објективност ТВ програма је на додатном испиту. Наиме, све телевизијске серије које се баве приказивањем и објашњавањем смисла постојања и врстама делатности Европске уније, бар делимично су финансиране из ЕУ медијских фондова. И мада се понекад изричито наглашава „да су ставови искључиво ауторски и да не одражавају мишљење ЕУ“, у наменским емисијама није увек лако остварити жељену новинарску независност, умаћи предрасудама, митоманији, пропаганди...

Најуверљивији приступ је директно питати обичан свет у земљама „двадесетседморице“ како му је у тој великој заједници. Такав концепт имају емисије РТ Војводине – циклус Марине Фратуцан „Ту, сасвим близу“, а сличан и емисије о пројектима „Дунавске иницијативе“. ПГ „Мрежа“ већ годинама снабдева домаће емитере серијом „Евронет“. Однедавна је и Студио Б на задатку серијом спретно смишљеног назива „4 Б“, а о четири европске престонице на то почетно слово, па још и на Дунаву (Беч, Братислава, Будимпешта, Београд).

Ипак некако најатрактивније звучи назив „Шта ја имам од тога“ који носи актуелна серија на РТС-у. У потрази за одговорима екипа путује континентом и доноси разноврсне, мање или више корисне и применљиве одговоре. Ако је, рецимо, извештај Бојана Бркића из Естоније, у целини посвећен дигитализацији и информатичком устројству функционисања државних система, био нешто што је домаћој публици могло да изгледа далеко, апстрактно и утопијски, емисија из Белгије имала је непосредније везе са овдашњом стварношћу. Наташа Ђурић испитивала је како су заштићени тамошњи потрошачи и шта би оданде могло да се прекопира.

Што се пак тиче европских правила, могласе сазнати у том јављању из Брисела једна занимљива локална појединост. У примени европских прописа (што посебно забрињава наше произвођаче хране) Белгијанци показују да се може и мимо стандарда. У своју чувену чоколаду стављају више какаоа него што то налаже европска „чоколадна директива“.