Чији је наш Андрић

Ових дана подигла се велика прашина, без икаквог, озбиљног, разлога. Медијска пропагандана машинерија туче из свих оружја, као да је ратно стање. А реч је о најобичнијем судском процесу, због ауторских права. Иво Андрић, наш велики писац, добитник Нобелове награде за књижевност, разлог је што се из Сарајева, Загреба и Београда, као недавно, пуца из оружја великог калибра. На срећу, овога пута, муниција којом се пуца зове се – културни ћорци. И то у години када је требало, на достојанствен начин, обележити пола века од Андрићевог добијања Нобелове награде за књижевност, на овим просторима, који се, најчешће, назива – регион.

О чему је, заправо, реч?

Матица хрватска из Сарајева, 2007. године објавила је, у својој едицији „Хрватски писци у БиХ у сто књига“, четири књиге Иве Андрића: „Проклету авлију“, „На Дрини Ћуприју“, „Травничку хронику“ и избор из најзначајнијих Андрићевих приповедака. Када су за то сазнали у Задужбини Иво Андрић у Београду, после неуспешне нагодбе, тужили су, преко свог сарајевског адвоката, Матицу хрватску у Сарајеву, и спор добили код Општинског суда у Сарајеву. Матица хрватска из Сарајева жалила се на пресуду и сада је предмет код Кантоналног суда у Сарајеву.

Шта су чињенице?

Матица хрватска за БиХ, обратила се 2007. године Задужбини Иво Андрић у Београду са захтевом да добије право да штампа четири Андрићева дела у библиотеци „Хрватски писци у БиХ у сто књига“.

Управни одбор Задужбине није одобрио да се Андрић штампа у библииотеци која га сврстава у националне књижевности ван оне за коју се он за живота определио – за српску. Матица хрватска из Сарајева, и поред упозорења, штампала је четири књиге у поменутој библиотеци. Пошто договора није било, Задужбина Иво Андрић из Београда, преко свог адвоката из Сарајева, тужила је Матицу хрватску из Сарајева, због кршења ауторских права и спор добила.

Мирко Марјановић, председник Матице хрватске из Сарајева, љубазно се одазвао позиву „Политике“ да говори о „спору“ око Андрића. Каже да су објавили четири Андрићеве књиге у едицији „Хрватски писци у БиХ у сто књига“. У овој библиотеци, до сада, објављено је тридесет књига, када ће читав пројекат бити завршен – неизвесно је, зависи то од финансијских могућности и приређивача дела. Тужан је због спора око Андрића, сматра да Андрић није заслужио да се вуче по судовима. Андрић је, каже, светски писац, па онда европски, па тек онда српски, хрватски и босанско-херцеговачки. Марјановић сумња у последњу жељу Иве Андрића, у решење Општинског суда у Београду, и позива се на текаст Ериха Коша, неку врсту његовог дневника, вођеног од 17. децембра 1974. до 13. марта 1975. године, који су објавиле „Свеске“, часопис који објављује Задужбина Иво Андрић из Београда.

Мирко Марјановић, сматра да се Иво Андрић не сме сврставати у једну националну књижевност, јер се он изјашњавао као Југословен, никада јавно није рекао да је српски писац. Не спори, при том, да је Андрић живео у Београду, да је писао на екавици, али његови јунаци, каже, говоре и хрватским и бошњачким језиком.

Марјановић сумња у „последњу жељу“ Иве Андрића, коју је поверио Гвоздену Јованићу и Милану Ђоковићу, а не Вери Стојић, свом вишегодишњем адвокату.

Марјановић је, у једном листу, каже Драган Драгојловић, управник Задужбине Иво Андрић у Београду, тврдио да та опорука, последња Андрићева жеља, има десет картица, односно страница. Усмена опорука Иве Андрића, међутим, има само једну страницу (факсимил објављујемо). Најкраће, Андрић жели, пошто нема „никога од рода“, да се његова заоставштина сачува као целина и да се као легат, односно задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. Вера Стојић је овлашћена да чува његову заоставштину, да је распоређује и њом управља, као и ауторским правима. Сматрао је, такође, да САНУ треба да се брине о његовим рукописима и преписци.

– Вера Стојић не да није узела ниједан динар од заоставштине, већ се одмах одрекла свих права у корист Андрићеве задужбине и била први њен управник, без плате и без динара надокнаде. На основу Андрићеве опоруке, Први општински суд у Београду спровео је оставинску расправу и 20. јуна 1975. донео решење о правоснажности тестамента. Пуних 35 година Задужбина је једини власник ауторских права на Андрићева дела и до сада то нико није оспоравао – истиче Драгојловић.

Драгојловић тврди да је Марјановић од јула 1979. до краја 1988. био члан Управног одбора Задужбине и учествовао у доношењу свих одлука тих година. Зашто тада није покренуо судски спор да сруши тестаменат? Зашто говори то што сада говори о опоруци и о Вери Стојић када је све то онда знао и знао да госпођа Стојић није била секретарица, већ први управник Задужбине, пита се Драгојловић?

Мирко Марјановић, у разговору за „Политику“, каже да је у Управном одбору Задужбине Иво Андрић био само од 1980. до 1984. године, у време када је председник био Родољуб Чолаковић.У исти проблем, сматра Марјановић, Задужбина Иво Андрић из Београда, ући ће и са Матицом хрватском из Загреба, која намерава да у едицији „Столеће хрватске књижевности“ објави три књиге Иве Андрића.

Нико не спори, додаје Драган Драгојловић, да је Андрић рођен од оца Хрвата и мајке Хрватице, католичке вере, у селу код Травника у БиХ. Међутим, Марјановић и њему слични, морали би да знају да писац не улази у корпус једне књижевности по месту рођења, већ по језику којим писац пише. Постоји у целој светској књижевности много примера да су неки писаци постали писци других земаља, да су се одрекли земље у којој су рођени, управо због језика којим су писали. Сваки писац улази у националну књижевност оног народа чијим је језиком писао и за коју се сам определио.

– За све добронамерне људе овде је све јасно. Једино је језик оно што одређује којој књижевности неки писац припада, а све друго је небитно. Али је изгледа битно за оне којима требају разлози да манипулишу неупућеним људима, да шире мржњу и заваду. Марјановићу, као високом часнику Матице хрватске, морало би бити познато како је Иво Андрић протестовао када му је Матица хрватска из Загреба, 1947. године, књигу његових приповедака кроатизирала. Књига је морала бити повучена из продаје и поново је штампан тираж од 5.000 примерака, онако како је Андрић писао. Зашто су му кроатизирали те приче? Да ли зато што су написане хрватским или српским језиком – пита се Драгојловић.

Зоран Радисављевић

Сутра: Ћоравом не вреди намигивати