Нећемо да се кријемо

Са београдске Прокоп станице најрадије бисте да побегнете чим се на њој нађете, али ће вам један детаљ можда успорити корак. Мурали које су прошле године насликали студенти Факултета ликовних уметности пријатан су призор на месту на коме не бисте волели да се нађете ноћу сами макар пропустили све возове у животу.

– Овако се улази у јавне просторе, објашњава Добрица Веселиновић који је младе уметнике, студенте и невладин сектор повео у обилазак београдских мурала. Веселиновић се већ дуго као координатор кампање „Отворено о јавним просторима” бори за то да се неискоришћена градска места и оронуле фасаде уступе младима и уметницима.

– Хоћу да покажем да може и овако, додаје Веселиновић. Обично је „онако” – на зидовима су рекламе, у зградама са којима општине не знају шта ће – мишеви и бубашвабе.

Ауторка једног од мурала на Прокопу, Ива Кузмановић, заједно је са групом у обиласку „Уметност у јавном простору Београда”. Она верује у мисију тога да су грађани сваког дана на улицама, трговима и станицама окружени ликовном уметношћу јер онда подижу ниво визуелне културе.

– Овако нешто не кошта превише, а дозвољава нама уметницима да се искажемо, објашњава Ива Кузмановић.

Док посматра радове младих сликара, Радомир Лазовић, оснивач организације „Микроарт”, каже да има сличну идеју. У преговорима је са општином Стари град да у неискоришћеном простору Безистана оснује уличну галерију.

– То ми је пало на памет када нам је у посети био италијански фотограф Лука Донини који је хтео да изложи своје радове. Без ичије дозволе отишли смо у пролаз у Безистану и залепили његове фотографије на папиру. Показало се да је то оно што недостаје граду, галерија за ад хок изложбе. Зашто то не бисмо радили сасвим легално – пита се Лазовић.

Највеће уличне галерије су београдске фасаде. Док посматра мурал у Карађорђевој 35, редитељка Александра Јелић каже да преко реке жели базу за своју организацију „АпсАрт”. Уколико јој општина Нови Београд изађе у сусрет, МЗ Студентски град постаће ново позориште.

– Укључили бисмо целу заједницу и правили представе са децом, инвалидима, бившим зависницима – додаје Александра Јелић.

Испред ње је дело уметника Ремеда „Ла санта де Београд”. Великог стрит арт ствараоца довела је Милица Пекић, историчарка уметности из платформе за савремену уметност „Киоск”. Када је Пекићева схватила да у граду нема довољно простора за излагање и да је млађа генерација склонија уличној алтернативи, уметност у јавном простору учинила јој се идеалном. У оквиру Белефа 2008. и 2009. довела је неколико страних уметника.

– Ремед је дуго истраживао Београд и мурал у Карађорђевој је његово тумачење историје града, објашњава Милица Пекић.

„Ла санта де Београд” рађала се уз тешке порођајне муке, не због слабе снаге уметника, већ због перипетија за добијање дозволе.

– Лакши део посла био је да од општина Стари град, Савски венац и Врачар издејствујемо одобрење. Оне су чак и финансирале ове пројекте, што није мала ствар будући да само изнајмљивање скеле за три дана кошта од 10 до 15 хиљада евра.

Теже је било измолити сагласност станара.

– Да би све било по закону, морали смо да добијемо дозволу 51 одсто станара зграде. То је ишло јако тешко пошто су они тај простор радије уступали рекламама.

Станарима зграде у Милешевској 57 прво се нису свиделе купачице на слици Биљане Ђурђевић, али су на крају ипак прихватали њен мурал. Страни уметник Ем Сити, чија је специјалност улична уметност, није био те среће, јер су станари једне зграде на Славији упорно одбијали да му уступе простор. Два дана пре него што је дошао у Београд, „Киоск” му је у Дурмиторској 16, пронашао друго „платно”.

Поп-Лукина 6. Рад Блуа: Џиновска уста са мегаполисом на место зуба спремају се да поједу дрво.

– Блу је Микеланђело данашњице – објашњава Милица Пекић, мада су „Микеланђела” оскрнавили графити.

Домаћа стрит арт уметница која се потписује као Ема62 каже да су графити на лепим, старим зградама дело хулигана. Али и она сама се осећа као хулиган када је са рада на некој оронулој фасади отера полиција.

– Мени је доста такве уличне уметности, скривања по ћошковима, бежања од полиције, објашњава Ема62.

– Ово што смо сада видели је права ствар. Тако треба да буде – да се стрит артистима дозволи да на миру раде.

Млада сликарка као и остали улични уметници крије идентитет иза псеудонима, али се нада да ће ускоро изаћи из илегале и освојити фасаде.

– Срж стрит арта је да буде у јавном простору. Улица је заједничка, сви имамо право да се изражавамо.