Жртве рата и дневне политике

Фонд за хуманитарно право (ФХМ) јуче је и у Београду представио резултате досадашњих истраживања и спискове имена убијених, страдалих и несталих грађана Србије и Црне Горе у ратним сукобима 1991–1995. године у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини, што је део ширег пројекта у оквиру кога ФХМ документује сазнања о жртвама овдашњих ратова у последњој деценији прошлог века.

Подаци до којих је дошао ФХМ свакако нису коначни и највероватније ће бити предмет неких будућих расправа, али без обзира на то, они јавност још једном суочавају с непобитном чињеницом да изузетно важној теми жртава рата власт и држава не поклањају пажњу, због чега се истраживањем овог проблема баве пре свега појединци, различита удружења и невладине организације, уместо да то буде део систематског и дугорочно пројектованог рада научних института.

Није реч само о актуелним, него и о властима и режимима у Србији и Југославији током целог прошлог столећа, о чему сведочи и један широј јавности мало познати податак из 1904. када је у Краљевини Србији обележавана стогодишњица Првог српског устанка.

Петар Први Карађорђевић тада је издао наредбу да Србија коначно утврди жртве из Првог и Другог српског устанка и у борби за ослобођење током 19. века, али од тог наума није било ништа.

Иако је на основу наредбе Врховне команде српске војске пуковник Јован Сретеновић већ током Првог светског рата приљежно почео да прикупља податке о „светим жртвама рата”, после 1918. за његову архиву од непроцењивог историјског значаја ни најмање интересовање нису показали ни власт ни наука.

Жртве Другог светског рата, сведоци смо и ових дана, као мора притискају савест живих, пошто су после 1945. изостали напори власти и научних установа да утврде што тачније податке о броју жртава и њиховом идентитету, што се односи и на Концентрациони логор Јасеновац, као највеће стратиште на територији Југославије, окупиране од 1941. до маја 1945. године.

Рад државне и земаљских комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових домаћих помагача, у оквиру кога је за Јасеновац наведен податак о више од 600.000 жртава, био је, нажалост, прекинут 1948, а проток времена је учинио да богата, објављена документација из тог времена, буде готово заборављена.

Жртве партизанске реторзије, од јесени 1944. до последњих дана маја 1945, такође улазе у мозаик „белих мрља” наше новије историје, због чега је и могуће да неки аутори износе и процене које вређају здрав разум.

Манипулисања бројем жртава у ратним сукобима 1991–1999. такође је део наше свакодневице, што само потврђује изостанак битних претпоставки које би науци омогућиле да се скрупулозно и истрајно бави овим проблемом.

Изостанак таквог ангажмана показује да жртве рата у нашем колективном искуству, дужем од једног века, постају жртве дневне политике.