Žrtve rata i dnevne politike

Fond za humanitarno pravo (FHM) juče je i u Beogradu predstavio rezultate dosadašnjih istraživanja i spiskove imena ubijenih, stradalih i nestalih građana Srbije i Crne Gore u ratnim sukobima 1991–1995. godine u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, što je deo šireg projekta u okviru koga FHM dokumentuje saznanja o žrtvama ovdašnjih ratova u poslednjoj deceniji prošlog veka.

Podaci do kojih je došao FHM svakako nisu konačni i najverovatnije će biti predmet nekih budućih rasprava, ali bez obzira na to, oni javnost još jednom suočavaju s nepobitnom činjenicom da izuzetno važnoj temi žrtava rata vlast i država ne poklanjaju pažnju, zbog čega se istraživanjem ovog problema bave pre svega pojedinci, različita udruženja i nevladine organizacije, umesto da to bude deo sistematskog i dugoročno projektovanog rada naučnih instituta.

Nije reč samo o aktuelnim, nego i o vlastima i režimima u Srbiji i Jugoslaviji tokom celog prošlog stoleća, o čemu svedoči i jedan široj javnosti malo poznati podatak iz 1904. kada je u Kraljevini Srbiji obeležavana stogodišnjica Prvog srpskog ustanka.

Petar Prvi Karađorđević tada je izdao naredbu da Srbija konačno utvrdi žrtve iz Prvog i Drugog srpskog ustanka i u borbi za oslobođenje tokom 19. veka, ali od tog nauma nije bilo ništa.

Iako je na osnovu naredbe Vrhovne komande srpske vojske pukovnik Jovan Sretenović već tokom Prvog svetskog rata prilježno počeo da prikuplja podatke o „svetim žrtvama rata”, posle 1918. za njegovu arhivu od neprocenjivog istorijskog značaja ni najmanje interesovanje nisu pokazali ni vlast ni nauka.

Žrtve Drugog svetskog rata, svedoci smo i ovih dana, kao mora pritiskaju savest živih, pošto su posle 1945. izostali napori vlasti i naučnih ustanova da utvrde što tačnije podatke o broju žrtava i njihovom identitetu, što se odnosi i na Koncentracioni logor Jasenovac, kao najveće stratište na teritoriji Jugoslavije, okupirane od 1941. do maja 1945. godine.

Rad državne i zemaljskih komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih domaćih pomagača, u okviru koga je za Jasenovac naveden podatak o više od 600.000 žrtava, bio je, nažalost, prekinut 1948, a protok vremena je učinio da bogata, objavljena dokumentacija iz tog vremena, bude gotovo zaboravljena.

Žrtve partizanske retorzije, od jeseni 1944. do poslednjih dana maja 1945, takođe ulaze u mozaik „belih mrlja” naše novije istorije, zbog čega je i moguće da neki autori iznose i procene koje vređaju zdrav razum.

Manipulisanja brojem žrtava u ratnim sukobima 1991–1999. takođe je deo naše svakodnevice, što samo potvrđuje izostanak bitnih pretpostavki koje bi nauci omogućile da se skrupulozno i istrajno bavi ovim problemom.

Izostanak takvog angažmana pokazuje da žrtve rata u našem kolektivnom iskustvu, dužem od jednog veka, postaju žrtve dnevne politike.