Обична сам будала

Драгољуб Ђуричић (52) је један од најистакнутијих музичара, бубњара, на планети. По свим званичним оценама уврштен је у тридесетак оних чији ритам "говори" све језике света. Звук његовог бубња је као универзална химна. Сви устају кад га чују.

То се, на отвореном простору, најбоље видело, у прошлих десетак година, у свим грађанским протестима у Београду, кад је Ђуричић, са својим бубњарима, храбрио све оне који су тражили бољи живот, више слободе, већа права...

У овом разговору Ђуричић је, ка широко образован човек, ведрог духа и жестоке жаоке кад говори и о себи и о другима, причао о низу својих животних догађања, планова и опредељења.

• Како сте градили своју каријеру?

– Прошао сам јако пуно група у једном времену кад је рокенрол и уопште та музика била у друштву доминантна. Тако да сам прошао кроз све легендарне групе бивше Југославије. То су: "ЈУ група", "Дадо Топић Мама Коко", "Рибели", "Кербер", "Леб и сол"... Пратио сам га на концертима и снимао плоче са Ђорђем Балашевићем, Здравком Чолићем... У каријери сам компоновао око 40 музика за позоришне представе, три филма, балет... Имам још само један печат који би желео да ударим, а то је да изведем музичко сценско дело које сам написао и за које се надам да ће следеће године бити изведено премијерно у Стокхолму са директним телевизијским преносом за балканске земље. То је представа "Балканска лавина". Посвећена је народу са ових простора који има једну изузетну духовност, једну невероватну снагу, која руши све пред собом.

•Да ли имате неких других уметничких склоности?

– Једно од првих разочарења у мом животу је кад је укинута средња уметничка школа у Херцег Новом. Ја сам тада мислио да сам изгубио све што се у животу може лепо догодити. А касније се то потврдило јер управо из те школе су изашли најбољи сликари са ових простора, од Даде Ђурића, па да не набрајам даље. У гимназији, а и после тога, стално се бавим цртежима... И кад сам ја мог рођака Јакова Ђуричића, сликара и педагога, питао шта да радим. И он ми је рекао да морам да направим изложбу... И то се догодило. Имао сам у периоду од 1989. до 1991. чак 17 изложби по бившој Југославији. И то самосталних... То су цртежи, а ја сам правио сериографије...

• Колико сте посвећени спорту?

– Био сам пионирски пливачки првак Југославије на 100 метара пресно. Било је то давне 1967. кад сам имао 13 година. Шест година сам пливао и три године играо ватерполо. Био сам голман Јадрана из Херцег Новог. Једанпут су ме позвали припреме омладинске репрезентације. Покојни Милан Мушкатировић, чувени голман Партизана и државног тима, је рекао, опет покојном Душану Дабовићу , мом тренеру: "Припази на овог момка јако се добро поставља и има добар избачај из воде..."

• Да ли гледате фудбалска такмичења?

Обожавам сваки спорт. То је нешто најздравије. Ипак, фудбал најмање гледам, јер се искварио због новца...Деца морају да осете сласт победе без пара у спорту. Ево примера Срећка Јарића: Сви асови из НБА лиге су отказали учешће на Првенству Европе у Шведској. Вероватно је то хтео и Срећков син Марко, а онда му је Срећко рекао: "Дођи да играш за репрезентацију. Требало би да осетиш сласт победе, а да то није за новац..." И син је послушао оца... Од тад сам велики пријатељ са Срећком...

• Шта мислите о признањима?

– По том питању нисам презадовољан. Људи су ме позивали на велике скупове, давали су ми и награде, а онда сам престао да долазим на таква места. Догодило се то из простог разлога што сам схватио да је то само једна гомила "одликовања" која ничему не служе... Имам и награду за лепо понашање као један од ретких бораца за демократију који то не ради из материјалних разлога. У одговору на ово признање рекао сам: "Напокон сам добио признање да сам обична будала.". Јер, кад неко у данашње време нешто ради из чистих идеолошких разлога то је стварно на нивоу будале. Ипак, мени то не смета. Свој сам човек...

• Шта сте све спремни да учините за жену коју волите?

– Моја дела нису тако видна. Да ли је то утицај мог приморског, херцегновског менталитета, да ли је то нека друга неспремност, не знам... Све оно што носим у животу, кад је у питању вољена жена, налази се непосредно "изнад моје главе". То је један "ореол". То је један лик без изгледа, без карактера... И жене из реалног живота, које сам безгранично волео, а можемо их на прстима једне шаке избројати, приближавале су се тој имагинарној жени коју носим у себи. За њих сам био спреман све да урадим.

• Који тип жена вам се допада

– Сваки човек то види другим очима. Ја волим жене чврстог карактера које тачно знају шта хоће. Наравно страшно волим да будемо интелектуално барабар. Не волим никакву потлаченост. Сматрам да обострано поштовање може пуно да допринесе храњењу емоција. Јер, љубав је потребно чувати. Као што гајите цвеће на балкону, као што било шта радите и бивате нежни... И мислим да је веома важно победити сујету и омогућити емоцијама да вас поведу... А физички, волим маркантност црнке... Стаситост је опет ствар индивидуалности, нема везе са килажом...

• Шта мислите о институцији брака

– Кад бих на једну страну ставио брак, онај званични, а на другу ванбрачну заједницу много више позитивних разлога за такав живот било би на страни ванбрачне заједнице. То кажем из простог разлога што на овим просторима имате спремност жене, а и мушкарца, да се опусти после првог детета. И зато сам за ванбрачну заједницу у којој сам живео, јер она увек оставља могућност лаког разлаза ако се емоције не поклапају. И то може, као мени, да се догоди. Али, то често и учвршћује такву заједницу и стимулише љубав. Према томе ванбрачна заједница је, по мени, здравији однос.

• Где сте, после гимназије, наставили школовање?

– Нисам уписао факултет. Посветио сам се свирању. Имао сам тада велики проблем, проблем друштва у коме живимо, друштва које вам тражим "папир". диплому. А тај "папир" не мора да буде никаква гаранција. Мене је мајка учила од првог до четвртог разреда основне школе. Била је учитељица, а касније наставник. Ја сам једини ученик из њене генерације који није завршио факултет. Кад је мајка, на жалост, умирала одала ми је велико признање. Скинула ми је велики камен са срца. Рекла ми је: "Сретна сам што ме ниси слушао. Јер, да си ме слушао био би као ја, а пошто ме ниси слушао ти си ме надвисио"... То ми је највеће и најзначајније признање у животу. Дефинитивно.

• Зашто сте се прикључили грађанским протестима?

– Ја сам одмах кренуо у вербалну борбу против цепања једне државе коју сам истински волео. И уколико је још буду распарчавали она ће мени и даље бити драга. То показујем и сад. Ево, 18. новембра имам један хуманитарни концерт у Цељу. Изгорео им је веслачки клуб. И ја хоћу, у Цељу, да свирам бесплатно, без и једне паре. Учинићу то на осталим просторима наше бивше државе. Наравно, прошлост се не може и не сме заборављати, али не може се живети у прошлости...

• Из Холандије је стигла вест да сте их збунили. Зашто?

– У Холандији сам трчао хуманитарни маратон за једно дете који није имало довољан довод кисеоника у плућа, па је требало обавити одређену операцију која је коштала 30.000 евра. Био сам седми од 120 учесника. Онда су ме они питали – како неко из Србије трћи за холандско дете. Рекао сам: "Па свако дете је дете..." Онда сам у једном интервјуу добио питање: "Да ли сте ви нижи сталеж јер код вас се продаје бело робље, тргује се децом и женама...Тада сам им рекао: "Ја то нисам видео, али сам у Холандији видео жене у излогу, као ципеле, које можете имати за 30 евра. Није битно на које време... Како се то зове? Нису могли да ми одговоре...

• Шетали сте са Ђинђићем, колико сте га познавали?

Само сам једном с њим разговарао. Мислио сам да ја не смем да му трошим време. Рекао сам му: "Сто пута бих вас звао да вам помогнем, јер ја сам човек који корача четири до пет степеница у једном кораку... Брзо мислим и брзо радим". А он ми је казао: "Мени су само такви потребни." И дао ми је број телефона и нагласио: "За тебе сам увек на вези". Само сам једном окренуо тај телефон и био је стварно поштен. Није ме слагао. Одмах се јавио. Без посредника, без секретарице... Србија је у његовом убиству, показала да не жели напредак. Пре неколико дана сам био у Бечу и нама Аустријанци још не праштају што смо им убили цара... А зашто то Срби увек раде и зашто се то све догађа на овим просторима... У светским размерама увек крупне ствари које стоје иза таквих убистава, а у нашем случају то може да буде на нивоу убице Џона Ленона... Што је психички поремећај...

 •Колико сарађујете са Здравком Чолићем?

– Са њим сам радио четири циклуса. То је трајало осам годинама. И сад, кад до децембра, заврши нову плочу, опет ћемо радити један нови циклус... Чолић је изузетан уметник и човек одан раду до крајњих граница издржљивости. Кад би сви репрезентативци, у било ком спорту, у нашој земљи, имали опхођење према ономе што раде, као Здравко Чолић према свом послу, ми би у свему били прваци света. Мислим да је Здравку једини проблем што није светска звезда што пева само на српском, а говори четири језика јако добро.

• Како вам је било у току бомбардовања 1999?

– Тешко ми је пало то бомбардовање. Син Андрија је имао непуне три године. Из страха да ми он не доживи трауме одлучио сам да страх заменим радовањем. Радовао сам се сиренама да он то не би схватио као опасност. Трчали смо по кући и викали: "Сирене, сирене..." Што је он прихватио као игру... И кад је престало бомбардовање он ме стално питао "Тата, кад ће опет сирене"...

• Како доживљавате море?

– Море је највећа слобода која постоји. Оно је слобода људске мисли. Има пуну места где се у мом Херцег Новом могу шетати, где ми видик зауставља брдо. Али, постоји и простор, између Топле и Игала, одакле могу да пустим поглед низ пучину. То је уживање, то кад ослободите поглед, а он вам се не врати већ оде у плаветнило мора... Вода ме оплемењује. И земља би требало да се зове вода јер захвата двоструко већу површину планете...

Драгољуб Ђуричић (52) је један од најистакнутијих музичара, бубњара, на планети. По свим званичним оценама уврштен је у тридесетак оних чији ритам "говори" све језике света. Звук његовог бубња је као универзална химна. Сви устају кад га чују.

То се, на отвореном простору, најбоље видело, у прошлих десетак година, у свим грађанским протестима у Београду, кад је Ђуричић, са својим бубњарима, храбрио све оне који су тражили бољи живот, више слободе, већа права...

У овом разговору Ђуричић је, ка широко образован човек, ведрог духа и жестоке жаоке кад говори и о себи и о другима, причао о низу својих животних догађања, планова и опредељења.

• Како сте градили своју каријеру?

– Прошао сам јако пуно група у једном времену кад је рокенрол и уопште та музика била у друштву доминантна. Тако да сам прошао кроз све легендарне групе бивше Југославије. То су: "ЈУ група", "Дадо Топић Мама Коко", "Рибели", "Кербер", "Леб и сол"... Пратио сам га на концертима и снимао плоче са Ђорђем Балашевићем, Здравком Чолићем... У каријери сам компоновао око 40 музика за позоришне представе, три филма, балет... Имам још само један печат који би желео да ударим, а то је да изведем музичко сценско дело које сам написао и за које се надам да ће следеће године бити изведено премијерно у Стокхолму са директним телевизијским преносом за балканске земље. То је представа "Балканска лавина". Посвећена је народу са ових простора који има једну изузетну духовност, једну невероватну снагу, која руши све пред собом.

•Да ли имате н