Име не чини валуту

Ових дана у Србији није било новина и медија који нису објавили агенцијску вест у којој се на сва уста саопштава како је престижни Британски институт за стандарде (БСИ) од 25. октобра наденуо ново име (алфа код) за наш динар РСД. Презиме му је, нумеричка ознака, 941.

Сасвим уобичајена пракса за нове земље и њихове валуте. То Србија, после одвајања Црне Горе – и јесте. Али, суштина целе ове приче није у пуком преименовању валуте, већ у пропратном образложењу у коме се каже како су на тај начин "створене претпоставке да се први пут у новијој историји на светским берзама котира и српски динар".

Било би много лепо када би ново име било једини услов да се наш мучни динар одмах појави на светским пијацама. Динар ни пре овог прекрштавања није био без имена – звао са ЦСД, али га, опет, није било на берзама нити се ван наших граница могао мењати. Био је и остао интерно конвертибилан. За велике и моћне валуте попут евра, долара, фунте или швајцарског франка наш динар спада у ред малих и егзотичних новчаних јединица.

А да би био разменљив, не само код куће већ и напољу, динару, па и земљи Србији, треба много, много више од новог имена. Најпре – да га неко хоће. Да је неком купцу, свеједно из којих разлога, потребан и да је он спреман да га по некој цени – плати. Пошто за њега нико није заинтересован, динара на берзама – нема.

То је, међутим, само један пар рукавица. Други је у питању – шта би требало да се промени, осим имена, да би динар био на берзама и да би могао да се мења?

Е, то је тек изазов с којим се и ова, али и још неколико будућих влада и гувернера НБС морају суочити. И, опет, с неизвесним исходом, јер одлуку о конвертибилности, ипак, доноси светско тржиште на основу свега оног што се зове економска снага, стабилност и потенцијал једне земље. Ми смо, судећи по много чему што се догађа последњих година у економији, на релативно кривудавом путу до тог циља, али да бисмо га достигли треба подићи и бонитет (углед) земље до неслућених висина.

А са стално ровитом политичком и економском ситуацијом, Косовом и Хагом за вратом, неизвесним исходом у преговорима о европским интеграцијама, инфлацијом највећом у Европи, малим извозом и високим спољнотрговинским дефицитом, милијардама долара спољног дуга… динар ће причекати на берзе и конвертибилност.

Шта више, висока јавна потрошња и немоћ економских власти да се изборе са тим и осталим неравнотежама, прети да доведе у питање и интерну конвертибилност. То што обичан свет у огромном проценту (чак 97 одсто) на штедњи држи евро, а не динар, иако нас сви убеђују да је шпарање домаће валуте исплативије, није само питање поверења грађана у њу и банкарски систем, већ и зебња да сутра, можда, неће моћи да дођу до реалне вредности своје имовине.

На сумњама и неверици нема посла. Ако смо ми такви, што би нам странци више веровали и куповали наш динар. Неки ће, истина, купити, рецимо, државне обвезнице, по одиста високој цени за западна мерила, али оне управо и нуде такав и толики принос, што је наш кантри ризик висок, а бонитет државе такав какав је. Све, дакле, има своју цену па и конвертибилност.