Ime ne čini valutu

Ovih dana u Srbiji nije bilo novina i medija koji nisu objavili agencijsku vest u kojoj se na sva usta saopštava kako je prestižni Britanski institut za standarde (BSI) od 25. oktobra nadenuo novo ime (alfa kod) za naš dinar RSD. Prezime mu je, numerička oznaka, 941.

Sasvim uobičajena praksa za nove zemlje i njihove valute. To Srbija, posle odvajanja Crne Gore – i jeste. Ali, suština cele ove priče nije u pukom preimenovanju valute, već u propratnom obrazloženju u kome se kaže kako su na taj način "stvorene pretpostavke da se prvi put u novijoj istoriji na svetskim berzama kotira i srpski dinar".

Bilo bi mnogo lepo kada bi novo ime bilo jedini uslov da se naš mučni dinar odmah pojavi na svetskim pijacama. Dinar ni pre ovog prekrštavanja nije bio bez imena – zvao sa CSD, ali ga, opet, nije bilo na berzama niti se van naših granica mogao menjati. Bio je i ostao interno konvertibilan. Za velike i moćne valute poput evra, dolara, funte ili švajcarskog franka naš dinar spada u red malih i egzotičnih novčanih jedinica.

A da bi bio razmenljiv, ne samo kod kuće već i napolju, dinaru, pa i zemlji Srbiji, treba mnogo, mnogo više od novog imena. Najpre – da ga neko hoće. Da je nekom kupcu, svejedno iz kojih razloga, potreban i da je on spreman da ga po nekoj ceni – plati. Pošto za njega niko nije zainteresovan, dinara na berzama – nema.

To je, međutim, samo jedan par rukavica. Drugi je u pitanju – šta bi trebalo da se promeni, osim imena, da bi dinar bio na berzama i da bi mogao da se menja?

E, to je tek izazov s kojim se i ova, ali i još nekoliko budućih vlada i guvernera NBS moraju suočiti. I, opet, s neizvesnim ishodom, jer odluku o konvertibilnosti, ipak, donosi svetsko tržište na osnovu svega onog što se zove ekonomska snaga, stabilnost i potencijal jedne zemlje. Mi smo, sudeći po mnogo čemu što se događa poslednjih godina u ekonomiji, na relativno krivudavom putu do tog cilja, ali da bismo ga dostigli treba podići i bonitet (ugled) zemlje do neslućenih visina.

A sa stalno rovitom političkom i ekonomskom situacijom, Kosovom i Hagom za vratom, neizvesnim ishodom u pregovorima o evropskim integracijama, inflacijom najvećom u Evropi, malim izvozom i visokim spoljnotrgovinskim deficitom, milijardama dolara spoljnog duga… dinar će pričekati na berze i konvertibilnost.

Šta više, visoka javna potrošnja i nemoć ekonomskih vlasti da se izbore sa tim i ostalim neravnotežama, preti da dovede u pitanje i internu konvertibilnost. To što običan svet u ogromnom procentu (čak 97 odsto) na štednji drži evro, a ne dinar, iako nas svi ubeđuju da je šparanje domaće valute isplativije, nije samo pitanje poverenja građana u nju i bankarski sistem, već i zebnja da sutra, možda, neće moći da dođu do realne vrednosti svoje imovine.

Na sumnjama i neverici nema posla. Ako smo mi takvi, što bi nam stranci više verovali i kupovali naš dinar. Neki će, istina, kupiti, recimo, državne obveznice, po odista visokoj ceni za zapadna merila, ali one upravo i nude takav i toliki prinos, što je naš kantri rizik visok, a bonitet države takav kakav je. Sve, dakle, ima svoju cenu pa i konvertibilnost.