Четврто време

И кад су ми све ствари на свом месту, и кад се уверим да ме нико није оџепарио, опет имам осећај да сам опељешен, жали се познаник. Мисли да је „зрео за психијатра”, али греши. Заиста је жртва, као и већина нас, овде и широм света – крадљиваца времена.

Иако се каже да је време новац, оно као да је– „на извол’те”. Уобичајили смо да сате и сате један другоме одузимамо: кашњењем на пословне и интимне састанке, бескрајним говоранцијама, закерањима на шалтерима, закрчивањем саобраћаја…

Мало-помало, изазвали смо системску несташицу времена. Немам времена, вајкамо се такорећи сви пренебрегавајући чињеницу да тако признајемо да смо остали без најпоузданије мере живота.

Као да смо пристали да календар сведемо на ниво нетачне пијачне ваге. Међународни празник рада прослављамо, на пример, иако је очигледно да већ подуже претежу снаге за смањивање права радника, очекивања оних који би да почну да раде, и сигурности оних који су одрадили своје.

Сасецају се, испада, и садашњост и будућност и прошлост. А расте неизвесност у чијој је природи да не подлеже ни увиду, ни нади, ни сећању.

Биће да смо у недефинисаном „четвртом времену”, изван клишеа „јуче, данас, сутра”. Та тројка је, рекло би се, истрошена а „треба много времена” које недостаје да се докучи како ћемо и шта ћемо у „новим премеравањима и дефинисањима времена”.

Појавиле су се или наговестиле, на разним странама па и код нас, коалиције у којима није важно ни шта је ко јуче заступао, ни зашто данас од тога одступа, па ни како ће се сутра понети.

Они који су нас својевремено удаљавали од Европске уније сада су заговорници прикључење, а они коју су нас њој приближавали, за посредника у испуњавању потребних стандарда (конкретно, сређени односи са суседима) прихватају земљу (Турску) коју та заједница не жели да учлани.

Теже изгледа одредити када шта треба предузети него чему се посветити. Лакше је одабрати циљ него подесити сат да куца у складу с њим.

Американцима је, тако, спласнула донедавно остваривана вера да ће све генерације живети боље од претходне. И на другим местима се стрепи од сутрашњице, без довољно спремности за одрицање од застрањивања у прошлости и садашњости.

У Кини се и даље слави Маова заоставштина док се већма од ње одступа. У Русији критикују Горбачова на чијим се „гресима” она обнавља као велесила.

Улога Уједињених нација јача да би се од превазиђене једностраности кренуло ка временски и суштински још необрачунљивој вишестраности у одлучивању.

Најважније је, произлази из низа анализа, избећи хаос. Појавиле су се, стога, препоруке се разних страна, па и у документу Светске банке, коме је велика мана то што је преобиман, тако да га је прочитао мало ко и међу истрајним поштоваоцима „дебелих књига”.

У њему се, уз остало, оспорава представа да „време лечи све”. Па се каже да је „90 одсто грађанских ратова у овом веку избило у земљама које су их већ доживеле у претходних 30 година”. Напомиње се и да знатно веће шансе за избијање таквих сукоба имају земље где се заостаје у „ефикасности владе, владавини закона и обуздавању подмићивања”.

Указује се, такође, на релативност збивања које називамо „убрзана историја”. И најбрже реформишућим друштвима било је потребно 15 до 30 лета да модернизују устројства, а чак 27 година, у просеку, морало је да се утроши за „успостављање контроле” над корупцијом.

Разбијају се и други шаблони. Иако нам се чини да су „сваки час” на удару терориста западни циљеви, извештачи Светске банке тврде да је око 80 одсто жртава (41.753) таквих атентата у периоду 1998–2009. регистровано у гађању „незападних мета”. Треба, наравно, имати у виду унутрашње обрачуне у Авганистану и Ираку, који су постали још евидентнији после спољних оружаних интервенција.

С обзиром на све што се догађа, ипак живимо прилично мирно, сугеришу аналитичари. У Француској, и шире, међу бестселере је доспела брошура која подстиче на „исказивање гнева”, али нема великог излива беса на Западу, као ни на некадашњем и новом Истоку, бар не оноликог какав би могао да се очекује на основу запажања да се шири незадовољство потезима власти.

Разлог за релативну смиреност у подручјима којима географски припадамо лежи у околности да се „не види” чему би водиле евентуалне корените промене. Сада превладавујућа незавидна стања, ипак делују боље од било где и када испробаних.

Неопходно је, пак, да се упустимо у неискушано. Јер, време, које једни другима поткрадамо увелико тече у прилог онима који му се, као Кина и Индија, прилагођавају, чак више него међусобно.