Četvrto vreme

I kad su mi sve stvari na svom mestu, i kad se uverim da me niko nije odžepario, opet imam osećaj da sam opelješen, žali se poznanik. Misli da je „zreo za psihijatra”, ali greši. Zaista je žrtva, kao i većina nas, ovde i širom sveta – kradljivaca vremena.

Iako se kaže da je vreme novac, ono kao da je– „na izvol’te”. Uobičajili smo da sate i sate jedan drugome oduzimamo: kašnjenjem na poslovne i intimne sastanke, beskrajnim govorancijama, zakeranjima na šalterima, zakrčivanjem saobraćaja…

Malo-pomalo, izazvali smo sistemsku nestašicu vremena. Nemam vremena, vajkamo se takoreći svi prenebregavajući činjenicu da tako priznajemo da smo ostali bez najpouzdanije mere života.

Kao da smo pristali da kalendar svedemo na nivo netačne pijačne vage. Međunarodni praznik rada proslavljamo, na primer, iako je očigledno da već poduže pretežu snage za smanjivanje prava radnika, očekivanja onih koji bi da počnu da rade, i sigurnosti onih koji su odradili svoje.

Sasecaju se, ispada, i sadašnjost i budućnost i prošlost. A raste neizvesnost u čijoj je prirodi da ne podleže ni uvidu, ni nadi, ni sećanju.

Biće da smo u nedefinisanom „četvrtom vremenu”, izvan klišea „juče, danas, sutra”. Ta trojka je, reklo bi se, istrošena a „treba mnogo vremena” koje nedostaje da se dokuči kako ćemo i šta ćemo u „novim premeravanjima i definisanjima vremena”.

Pojavile su se ili nagovestile, na raznim stranama pa i kod nas, koalicije u kojima nije važno ni šta je ko juče zastupao, ni zašto danas od toga odstupa, pa ni kako će se sutra poneti.

Oni koji su nas svojevremeno udaljavali od Evropske unije sada su zagovornici priključenje, a oni koju su nas njoj približavali, za posrednika u ispunjavanju potrebnih standarda (konkretno, sređeni odnosi sa susedima) prihvataju zemlju (Tursku) koju ta zajednica ne želi da učlani.

Teže izgleda odrediti kada šta treba preduzeti nego čemu se posvetiti. Lakše je odabrati cilj nego podesiti sat da kuca u skladu s njim.

Amerikancima je, tako, splasnula donedavno ostvarivana vera da će sve generacije živeti bolje od prethodne. I na drugim mestima se strepi od sutrašnjice, bez dovoljno spremnosti za odricanje od zastranjivanja u prošlosti i sadašnjosti.

U Kini se i dalje slavi Maova zaostavština dok se većma od nje odstupa. U Rusiji kritikuju Gorbačova na čijim se „gresima” ona obnavlja kao velesila.

Uloga Ujedinjenih nacija jača da bi se od prevaziđene jednostranosti krenulo ka vremenski i suštinski još neobračunljivoj višestranosti u odlučivanju.

Najvažnije je, proizlazi iz niza analiza, izbeći haos. Pojavile su se, stoga, preporuke se raznih strana, pa i u dokumentu Svetske banke, kome je velika mana to što je preobiman, tako da ga je pročitao malo ko i među istrajnim poštovaocima „debelih knjiga”.

U njemu se, uz ostalo, osporava predstava da „vreme leči sve”. Pa se kaže da je „90 odsto građanskih ratova u ovom veku izbilo u zemljama koje su ih već doživele u prethodnih 30 godina”. Napominje se i da znatno veće šanse za izbijanje takvih sukoba imaju zemlje gde se zaostaje u „efikasnosti vlade, vladavini zakona i obuzdavanju podmićivanja”.

Ukazuje se, takođe, na relativnost zbivanja koje nazivamo „ubrzana istorija”. I najbrže reformišućim društvima bilo je potrebno 15 do 30 leta da modernizuju ustrojstva, a čak 27 godina, u proseku, moralo je da se utroši za „uspostavljanje kontrole” nad korupcijom.

Razbijaju se i drugi šabloni. Iako nam se čini da su „svaki čas” na udaru terorista zapadni ciljevi, izveštači Svetske banke tvrde da je oko 80 odsto žrtava (41.753) takvih atentata u periodu 1998–2009. registrovano u gađanju „nezapadnih meta”. Treba, naravno, imati u vidu unutrašnje obračune u Avganistanu i Iraku, koji su postali još evidentniji posle spoljnih oružanih intervencija.

S obzirom na sve što se događa, ipak živimo prilično mirno, sugerišu analitičari. U Francuskoj, i šire, među bestselere je dospela brošura koja podstiče na „iskazivanje gneva”, ali nema velikog izliva besa na Zapadu, kao ni na nekadašnjem i novom Istoku, bar ne onolikog kakav bi mogao da se očekuje na osnovu zapažanja da se širi nezadovoljstvo potezima vlasti.

Razlog za relativnu smirenost u područjima kojima geografski pripadamo leži u okolnosti da se „ne vidi” čemu bi vodile eventualne korenite promene. Sada prevladavujuća nezavidna stanja, ipak deluju bolje od bilo gde i kada isprobanih.

Neophodno je, pak, da se upustimo u neiskušano. Jer, vreme, koje jedni drugima potkradamo uveliko teče u prilog onima koji mu se, kao Kina i Indija, prilagođavaju, čak više nego međusobno.