Није буџет све што сија

У Србији влада општа конфузија: меша се појам Србије као државе (скуп свих државних органа), Србије као територије (укључујући и Косово и Метохију) и Србије као друштва, које чине сви они који живе у тој Србији (укључујући и оне који нам се не допадају). Да видимо како то изгледа у пракси.

„Споразумом са Ражнатовићком Србија није оштећена ни за једна динар. Тачније, сума коју је она према споразуму дужна да уплати, три пута је већа од оне за коју је држава оштећена неплаћањем пореза од трансфера фудбалера”, каже министарка правде за „Политику“. Прво, нисам знао да је дотична (певачица, не министарка) признала кривицу у погледу утаје пореза, већ само у погледу проневере новца. Споразум не помиње никакву утају пореза. Друго, који то порез није плаћен и који је његов износ? На основу наведене изјаве једино се може закључити да се ради о износу од петсто хиљада евра, што ће рећи да је то око десет одсто укупне проневерене суме. То се поклапа са тадашњом стопом пореза на укупан приход грађана, па закључујем да је коришћена та (погрешна) аналогија. Штавише, остаје питање због чега на тај неплаћени порез није урачуната затезна камата, будући да он није плаћен када је требало, пре осам до десет година. Треће и најбитније, министарка говори о томе да овим споразумом буџет Србије није оштећен, односно да договорена казна компензује неке (нејасно је које) пропуштене приходе. Уместо да каже управо то, да буџет није оштећен (што је проблематична тврдња), она каже да Србија није оштећена. Постоји знатна разлика између државног буџета и Србије – Србију чине сви њени житељи.

Уколико се износи тврдња да Србија није оштећена, то значи да није умањено друштвено благостање, а то није ништа друго него сума индивидуалних благостања свих житеља Србије (укључујући и певачицу), и то нема никакве везе са буџетом. А за то треба поставити основно питање да ли је казна која је предвиђена овим споразумом (новчана од 1,5 милиона евра и кућни притвор) одговарајућа, имајући у виду да је призната проневера од око ïåò милиона евра (зависно од курса долара у тренутку прилива). Са становишта друштвеног благостања није релевантно да ли је ова казна праведна, већ само да ли ће ова казна представљати подстицај да се не чине иста или слична кривична дела. Да ли кућни притвор од девет месеци компензује 3,5 милиона евра разлике? Да ли би певачица била спремна да плати 3,5 милиона евра да се ослободи тог притвора? Да ли се овим споразумом шаље порука да се кривична дела ипак исплате? То су права питања, а не колики је буџетски приход од новчане казне. Срећом, на ова питања тек треба да одговори суд и надам се неће узети у обзир брзоплету изјаву високог представника извршне власти. Или се можда исувише надам?

Но, није поистовећивање буџета и друштвеног благостања грешка која је резервисана само за оне на власти. И опозиција воли да прави ту грешку. На пример, уобичајена критика власти која стиже од оних политичких партија које се противе Споразуму о стабилизацији и придруживању јесте да је наша једнократна примена тог споразума, односно његовог трговинског дела, довела до лоших последица по Србију, будући да су умањени буџетски приходи. Умањене царинске стопе на увоз робе из земаља ЕУ довеле се до пада прихода од царина и пореске основице за ПДВ, што је довело до даљег пада буџетских прихода. Кључно је, међутим, то што се спољнотрговинска либерализација не спроводи због државног буџета, већ због повећања благостања потрошача. А до тог благостања доводи умањење цене увозне робе, као и јачање конкуренције на домаћем тржишту које, обично са помаком, доводи, услед раста конкурентског притиска, до раста продуктивности, па тиме и до даљег повећања благостања потрошача. Максимизација буџетских прихода никако не треба да буде циљ власти која води рачуна о друштвеном благостању. То је био и остао циљ неких афричких владара, али ваљда нам они нису узор.

Ја разумем мотиве оних који су на власти и оних који желе да буду на власти. Они знају због чега желе већи буџет – то им даје већу политичку моћ, моћ господара индивидуалног благостања многих, оних који зависе од буџета. Међутим, повећани буџет значи веће пореско оптерећење, па макар и будућих пореских обвезника, а сама прерасподела дохотка од пореских обвезника ка буџетским корисницима неминовно доводи до губитка ефикасности. Тиме се умањује друштвено благостање, па губи – Србија, а то смо сви ми.

Председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета БУ