Цене хране прате светске

Цене основних пољопривредних производа у Србији неминовно прате све оно што се дешава на светским берзама. И по томе смо, хтели ми то или не, део међународног тржишта с којим морамо да поделимо и последња поскупљења, која ће, како су све уверенији и стручњаци ММФ, потрајати на рекордном нивоу чак више година, и то углавном због све веће тражње светског тржишта, каже за наш лист директор Института за економику пољопривреде др Драго Цвијановић, одговарајући на питање – зашто је храна и код нас поскупела тако нагло иако, рецимо, прошла година, бар у Србији, није била тако „гладна”.

Све се, каже наш саговорник, ускомешало. Па је тако раст прихода у земљама у развоју довео до високог скока у потрошњи меса и млечних производа, што је опет довело до повећане тражње житарица за исхрану стоке. Као у систему спојених судова. Једна тражња изазива скок друге, а пољопривредни робни фондови нису безгранични нити су равномерно распоређени. И чим дође до неравнотеже на једној, поступно долази до промена на другој страни. Утицај на светску цену, рецимо житарица, имало је и повећане потражње за етанолом (природним горивом), као и неповољни климатски услови у многим земљама које су велики пољопривредни произвођачи.

Цвијановић подсећа да је један од главних изазивача поскупљења хране била и суша у Русији, која је приморала земљу да наметне ембарго на извоз житарица, а касније је и у другим земљама дошло до временских неприлика које су смањиле приносе – суше у Кини и Аргентини, али и поплаве у Аустралији.

Организација УН за храну и пољопривреду (ФАО), која узима у обзир индекс флуктуације у цени 55 врста прехрамбених производа, наводи да је тај показатељ у фебруару достигао највиши ниво у историји. Према процени ФАО, производња хране у свету мора се повећати 70 одсто између 2010. и 2050. године како би задовољила све већу потрошњу. Ваља, такође, упозорава др Цвијановић, напоменути да ће према многим проценама Кина 2025. године место најмногољудније земље на свету препустити Индији.

Шта ми у свему томе можемо да учинимо и као произвођачи и потрошачи?

За почетак – Србија са својих седам и по милиона становника неће остати гладна, али да је време јевтине хране иза нас – то је више него јасно, уверава нас наш саговорник. Ми нисмо попут Украјине или Русије па да сејемо жито на десетинама милиона хектара и да с њим идемо у свет. Имамо једва 4,5 милиона хектара, који се сваке године „круне” с разних страна, и њих морамо што паметније и интензивније искористити. Да задовољимо своје потребе и да обезбедимо робу за извоз. Не вишкове, оно што нам претекне, јер нам је родило „па прелива”, већ да нам то буде стални посао од кога ћемо зарађивати и живети.

То што сада правимо две милијарде евра суфицита у размени пољопривредних производа само је доказ да се може, али то никако не треба да буде само смрзнута малина, кукуруз, остало воће или брашно, већ роба високе технолошке обраде.

Да уместо кукуруза извозимо месо, месне прерађевине или неки од две хиљаде производа које свет познаје прерађујући то жуто зрно. Хајде да уместо брашна продамо свету бар резанце за супу ако не знамо и не можемо фине и скупе посластице.

То је, међутим, само једна страна медаље. Друга се односи на поступну либерализација нашег тржишта, јер ћемо се колико сутра, после преговора са Светском трговинском организацијом и ЕУ у оквиру ССП, суочити са све оштријом конкуренцијом и на домаћем терену. Да се, каже др Цвијановић, не изненадимо. Ниво заштите наших произвођача мора се фазно смањивати. Сектор пољопривреде, већ је, утабао чврст пут према тржишту ЕУ, јер се готово половина укупног извоза усмерава на тржиште ЕУ. Али, зона слободне трговине пољопривредним производима формира се постепено током прелазног периода од шест година па и о томе се мора водити рачуна.

Ово је последњи час у којем наши пољопривредни произвођачи треба да унапреде своју конкурентност, а подршку том процесу треба да пружи аграрна политика националне економије, која, како је проценио на крају др Цвијановић, треба да иде наруку нашим произвођачима.