Пламени поздрави из пламене Југославије

Епистолар је литургијска књига делова апостолских посланица, чита се у појединим данима, у литургијској години. Тако пише у речницима страних речи. Душан Карпатски (1935), угледни слависта, преводилац, књижевни критичар и публициста, каже да епистолар, на чешком, значи – збир писама. Душану Карпатском, који је рођен у источној Словачкој (дипломирао је чешки и српскохрватски језик на Филолошком факултету у Прагу, 1958), издавачке куће „Антибарбарус” из Загреба, „Са(н)јам књиге у Истри”, из Пуле и „University Press” из Сарајева, објавиле су обимну књигу, на више од петсто страна, под насловом „Епистолар”. У књизи су писма која је од наших писаца, чија је дела преводио, добијао у последњих педесетак година.

Током пола века, објашњава Карпатски, у његовој архиви прикупило се поприлично писама. Сматрао је да ова писма не треба да пропадну, јер су сведочанство о сарадњи, пријатељству, љубави. Нека од њих су чиста литература. Писма су поређана хронолошки, оним редом како је поједине ауторе упознавао. Пратећи, као преводилац, хрватске, српске, босанскохерцеговачке и црногорске писце (ређе словеначке и македонске), упуштао се, заједно са њима, у авантуру духа, стицао нова искуства и тражио додирне тачке „наших светова”.

С Ранком Маринковићем (1913–2001), прозним и драмским писцем, Карпатски се упознао у пролеће 1958. године у Прагу, где је хрватски писац стигао на позив Министарства културе Чехословачке. Превео је његову „Глорију” и неколико приповедака. Маринковић му је читао делове из рукописа „Киклопа” и жалио се како никако са 299. не може да пређе на 300. страну.

С Мирославом Крлежом (1893–1981) дописивао се од јула 1958. до јануара 1976. године. С његовим делом сусрео се као студент Филолошког факултета у Прагу. Књигу „Повратак Филипа Латиновића” добио је од амбасаде ФНРЈ 1956. године. Превод Крлежиног романа „На рубу памети”, који је изашао 1964. године, задао му је прилично муке. У писму, послатом 11. јануара 1963. године, Крлежа, између осталог, каже: „Жао ми је што се нећу одазвати Вашем позиву да одговорим на анкету у Пламену, и то просто зато, јер је мој негативан став принципијелне нарави, пошто анкете сматрам потпуно сувишном декоративном глупошћу”. Узвраћајући на новогодишњу честитку, Крлежа Карпатском, 13. јануара, 1976. пише: „Јавите се, драги мој, како сте, шта ми радите, јесте ли здрави, има ли неке наде да се сретнемо послије дуже паузе, јер уважите, ја баш више много времена немам да Вас чекам, пак према томе да подузмемо нешто доиста да се нађемо код нас у Загребу”.

У белешци о Добрици Ћосићу (1921), Карпатски каже да је реч о прозном писцу, есејисти и политичару, председнику СРЈ 1992/93. године, једном од главних твораца „данашње српске националистичке идеологије”. С Ћосићем се упознао 1956. године. Касније су се повремено виђали у Београду, током Октобарских сусрета писаца на које је Карпатски долазио од 1978. године, када му је Српски ПЕН доделио награду за превођење југословенских писаца. Из Београда, 3. јуна 1963. године, Ћосић пише Карпатском: „Што се мене тиче ја се у начелу и углавном саглашавам са вашом иницијативом о конференцији писаца социјалистичких земаља и теми разговора на њој. Наравно, ја ћу Вам са своје стране дати пуну подршку у Савезу писаца Југославије, а већ сада сам уверен да ће се Управа југословенског Савеза афирмативно односити према Вашој иницијативи”.

Стевана Раичковића (1928–2007), преводиоца Шекспира, Петрарке, Ахматове, Пастернака, „сетног песника природе, усамљености и тишине, мајстора сонета”, Карпатски је упознао 1963. године у Прагу. Возили су се бродом по Влтави. Када се вратио у Београд, Раичковић је послао писмо, 19. августа 1963: „Мој боравак код вас је био леп, а нарочито сам се лепо осећао у друштву вас који сте знали мој језик. Хвала на свему, надам се да ћемо се опет видети у Прагу или – Београду. Поздрав будућој (ако већ није и сад) госпођи Карпатски”.

С Миодрагом Павловићем (1928), Карпатски се интензивно дописује од априла 1963. до марта 1988. године. Павловић му 10. фебруара 1968. пише: „Чуо сам данас преко ауторске агенције да ће ићи једна емисија мојих песама преко прашког радија, то ме врло радује, мало сам познат као песник у Чешкој. Претпостављам да си ти превео ове песме за радио, па ти много захваљујем. Биће вероватно могуће објавити их и у неком часопису. Захваљујем ти и за честитку за нову годину. Ја сам престао да пишем честитке, мислим да је боље писати писма”.

Кад је долазио у Београд, често је одседао код Јаре Рибникар (1912– 2007), која га је учила да кува разне специјалитете, као на пример јагњећу марамицу, а он њу да прави китникес, слаткиш од дуња. Карпатском, 15. јуна 1964. године, Јара Рибникар пише писмо, које потписују и Миодраг Павловић, Зоран Глушчевић и Петар Џаџић: „Шаљем вам пламене поздраве из пламене Југославије са пламеним небом (кувамо се овде јер нас наше пламено сунце пламено пржи са свих страна па се сећамо лепе хладовине у Прагу који је пламен само изнутра а не споља) и шаљем такве поздраве целој редакцији великог Пламена”.

Ту су и писма Михаила Лалића, Владана Деснице, Миодрага Булатовића, Меше Селимовића, Љубивоја Ршумовића, Данка Поповића, Вука Крњевића, Гроздане Олујић, Богдана Кршића, Гојка Тешића, Драшка Ређепа, Мирка Ковача, Ива Санадера, Предрага Матвејевића... Посебно је занимљива преписка са Симоном Голдстеин (1971), која се води електронском поштом.

Оваквих књига, вероватно, више неће ни бити, јер се сви дописују електронском поштом (почео је и Карпатски) или размењују СМС поруке. Писма више, очигледно, неће имати ко да пише.

Зоран Радисављевић