Златне руке копача

ГОРЊА ГОРЕВНИЦА – У кантини рудокопа, напуштеног пре више од године и успут оробљеног до зидова, прекјуче је мирисао пасуљ са раскуваном сланином. Радник на трему, испред магацина са експлозивом, оштрио је тестеру за резање грађе, други је у крају круга заваривао рударски вагонет, још двојица поправљала су велики утоваривач, док су копачи радили свој посао у јами, три километра далеко од дана.

Тако је поново продимио оџак "Ковиљаче", како се обично каже за угашену кућу која је оживела. До летос била је у поседу рудника магнезита "Шумадија", са седиштем у Чачку, и пословала у саставу краљевачке индустрије "Магнохром", а ова је у јулу продата индијској компанији "Глобал стил холдингс".

Сада је то први приватни рудник у чачанском крају.

– Уговором са "Магнохромом" од 10. октобра узео сам "Ковиљачу" у најам, на неограничено време и без кирије. Обавезан сам да останем макар две године, за то време сваког месеца предам по 1.080 тона концентрата и запослим 25 људи који су, углавном, радили ту – каже закупац Миливоје Бојовић (52), инжењер рударства и власник фирме "Мајнинг инжењеринг" из Чачка.

"Шумадија" је последњих година одржавала у радном стању три налазишта – још и "Милићевце" и "Брезак". Без новца и нафте, јаме и копови стали су 12. децембра лане. Неплаћени рудари разишли су се кућама и сви чекали да се нешто догоди приватизацијом матице у Краљеву.

– У међувремену, са рудника у Горњој Горевници однето је све што је могло да се подигне, остале су једино грађевине којима сада газдују Индијци. Одмах сам увео непрекидни видео-надзор за експлозив и радионицу, јер ово мора бити уређена средина – вели Бојовић.

Занат му није загонетан, својевремено је био управник "Ковиљаче" и, до 2002. године, директор "Шумадије". У "Мајнингу" (бушење и минирање) има деветоро запослених и сад је примио 25 рудара из Чачка, Горње Горевнице, на чијем је подручју рудник, Срезојеваца и Галича које, углавном, добро познаје.

– Они су, дабоме, стуб рудника па ће тако да буду и уважавани. Обезбедио сам им превоз комбијем од неке тачке близу куће до рудника и назад, по два оброка у свакој смени, један кувани, а други сув, и просечну плату од 40.000 до 45.000 динара за почетак. С јаком вољом и рукама зарадиће и двоструко, норме то омогућују, али их нико неће гонити да раде преко граница.

Садашња, нова посада, има само Бојовића у режији, две службенице у администрацији и куварицу. Задатак 23 јамска радника јесте да ископају 1.600 тона ровне руде месечно из које би се, прерадом на сепарацији у оближњим Трбушанима, добило 1.080 тона концентрата. Смене су од 7 до 15, и од 15 до 23 сата.

– У овом налазишту, пре прекида производње, било је запослено 120 људи са учинком од 800 тона концентрата. Сами израчунајте промену стопе продуктивности – предлаже Бојовић.

У опрему и материјал, за тридесетак дана, уложио је три милиона динара. То је данас, можда, и најмањи трошак с којим је могућно отворити 25 радних места, добро плаћених. Он ће финансирати и зараде у прва два месеца, док се посао ухода. Очекује да бруто платни фонд буде око 1,8 милиона и планира да одмах прими још неколико копача.

– "Ковиљача" има око 30 километара ходника, и у прво време експлоатација ће бити само јамска. Људи су морали најпре да оспособе урушени хоризонт, где нико није ступио дуже од године. На пролеће поново ћемо отворити и површинске копове у близини – Цветни врх и Стара кућа.

Рударство је испод планинског виса Јељен (578 метара н. в.) већ постало традиција, пошто са магнезит вади још од 1927. године. Драган Брковић четири лета води радионицу у "Мајнингу", са великим искуством из "Ковиљаче".

– После завршене школе, 1987. године, запослио сам се у овом руднику – прича он – и био 227. на платном списку. То је време са највише радника, али сам 2002. морао да га напустим, по социјалном програму. И мој деда је радио овде, пре рата, кад је рудник такође био приватни.

Ових дана обновљена је и производња магнезита у "Брезаку", у организацији "Шумадије", и у "Милићевцима", који су издати у закуп београдском предузећу "Аргентарија".