Zlatne ruke kopača

GORNjA GOREVNICA – U kantini rudokopa, napuštenog pre više od godine i usput orobljenog do zidova, prekjuče je mirisao pasulj sa raskuvanom slaninom. Radnik na tremu, ispred magacina sa eksplozivom, oštrio je testeru za rezanje građe, drugi je u kraju kruga zavarivao rudarski vagonet, još dvojica popravljala su veliki utovarivač, dok su kopači radili svoj posao u jami, tri kilometra daleko od dana.

Tako je ponovo prodimio odžak "Koviljače", kako se obično kaže za ugašenu kuću koja je oživela. Do letos bila je u posedu rudnika magnezita "Šumadija", sa sedištem u Čačku, i poslovala u sastavu kraljevačke industrije "Magnohrom", a ova je u julu prodata indijskoj kompaniji "Global stil holdings".

Sada je to prvi privatni rudnik u čačanskom kraju.

– Ugovorom sa "Magnohromom" od 10. oktobra uzeo sam "Koviljaču" u najam, na neograničeno vreme i bez kirije. Obavezan sam da ostanem makar dve godine, za to vreme svakog meseca predam po 1.080 tona koncentrata i zaposlim 25 ljudi koji su, uglavnom, radili tu – kaže zakupac Milivoje Bojović (52), inženjer rudarstva i vlasnik firme "Majning inženjering" iz Čačka.

"Šumadija" je poslednjih godina održavala u radnom stanju tri nalazišta – još i "Milićevce" i "Brezak". Bez novca i nafte, jame i kopovi stali su 12. decembra lane. Neplaćeni rudari razišli su se kućama i svi čekali da se nešto dogodi privatizacijom matice u Kraljevu.

– U međuvremenu, sa rudnika u Gornjoj Gorevnici odneto je sve što je moglo da se podigne, ostale su jedino građevine kojima sada gazduju Indijci. Odmah sam uveo neprekidni video-nadzor za eksploziv i radionicu, jer ovo mora biti uređena sredina – veli Bojović.

Zanat mu nije zagonetan, svojevremeno je bio upravnik "Koviljače" i, do 2002. godine, direktor "Šumadije". U "Majningu" (bušenje i miniranje) ima devetoro zaposlenih i sad je primio 25 rudara iz Čačka, Gornje Gorevnice, na čijem je području rudnik, Srezojevaca i Galiča koje, uglavnom, dobro poznaje.

– Oni su, dabome, stub rudnika pa će tako da budu i uvažavani. Obezbedio sam im prevoz kombijem od neke tačke blizu kuće do rudnika i nazad, po dva obroka u svakoj smeni, jedan kuvani, a drugi suv, i prosečnu platu od 40.000 do 45.000 dinara za početak. S jakom voljom i rukama zaradiće i dvostruko, norme to omogućuju, ali ih niko neće goniti da rade preko granica.

Sadašnja, nova posada, ima samo Bojovića u režiji, dve službenice u administraciji i kuvaricu. Zadatak 23 jamska radnika jeste da iskopaju 1.600 tona rovne rude mesečno iz koje bi se, preradom na separaciji u obližnjim Trbušanima, dobilo 1.080 tona koncentrata. Smene su od 7 do 15, i od 15 do 23 sata.

– U ovom nalazištu, pre prekida proizvodnje, bilo je zaposleno 120 ljudi sa učinkom od 800 tona koncentrata. Sami izračunajte promenu stope produktivnosti – predlaže Bojović.

U opremu i materijal, za tridesetak dana, uložio je tri miliona dinara. To je danas, možda, i najmanji trošak s kojim je mogućno otvoriti 25 radnih mesta, dobro plaćenih. On će finansirati i zarade u prva dva meseca, dok se posao uhoda. Očekuje da bruto platni fond bude oko 1,8 miliona i planira da odmah primi još nekoliko kopača.

– "Koviljača" ima oko 30 kilometara hodnika, i u prvo vreme eksploatacija će biti samo jamska. Ljudi su morali najpre da osposobe urušeni horizont, gde niko nije stupio duže od godine. Na proleće ponovo ćemo otvoriti i površinske kopove u blizini – Cvetni vrh i Stara kuća.

Rudarstvo je ispod planinskog visa Jeljen (578 metara n. v.) već postalo tradicija, pošto sa magnezit vadi još od 1927. godine. Dragan Brković četiri leta vodi radionicu u "Majningu", sa velikim iskustvom iz "Koviljače".

– Posle završene škole, 1987. godine, zaposlio sam se u ovom rudniku – priča on – i bio 227. na platnom spisku. To je vreme sa najviše radnika, ali sam 2002. morao da ga napustim, po socijalnom programu. I moj deda je radio ovde, pre rata, kad je rudnik takođe bio privatni.

Ovih dana obnovljena je i proizvodnja magnezita u "Brezaku", u organizaciji "Šumadije", i u "Milićevcima", koji su izdati u zakup beogradskom preduzeću "Argentarija".