Вештина јуначења на ивици ризика

Попут мачака, трасери, како себе називају они који упражњавају вештину звану паркур, луњају градом, не марећи за утабане, безбедне стазе. Зидови, зграде, надвожњаци, стабла, рампе нису им препреке, већ „степенице”. У непрекидном трку, пролазе тамо где нико други не би могао, и то без алпинистичких или других помагала, користећи само снагу и гипкост тела. И баш као мачке, чак и када падају са приличне висине, дочекају се на ноге и наставе даље.

Паркур је настао осамдесетих година прошлог века у Француској. Најједноставнија дефиниција гласи да је то способност да се од једне до друге тачке у граду нађе најкраћи пут и пређе без заустављања. Психолози паркур отписују као клиначко јуначење, екстремнију верзију верања на високе зидове и ходања по њиховим узаним врховима. Теоретичари културе га сматрају изразом презира сиромашне омладине према контроли власти над градским улицама и бројним полицајцима и видео камерама који надзиру јавне просторе. Налажењем алтернативних путева унутар града ствара се нови јавни простор који маргинализовани имају за себе.

Шта би српски трасери рекли о томе, медији тренутно не могу да чују. За четрнаестогодишњег В. К., који је пре три дана погинуо на напуштеном градилишту, прича се да је на незавршеној згради тренирао ту вештину. У заједници трасера, окупљених око портала „Паркур Србија”, зато засад не желе да разговарају са новинарима јер се њихова вештина ставља у погрешан контекст иако оно што је В. К. радио, како наглашавају, са паркуром нема везе.

Смисао паркура, како су га објашњавали у другим приликама, није у бесмисленим вратоломијама изведеним егзибиције ради. Скакање с крова на кров, приказано у појединим филмовима и музичким спотовима у последњој деценији, не осликава паркур на прави начин јер то раде само малобројни. За њега није довољна само снага, него и окретност, савитљивост, савршена координација покрета и беспрекоран осећај за равнотежу.

Мада се на основу медијских спекулација о погибији В. К. стиче утисак да је паркур малтене самоубилачки култ, трасери се не крију, већ одржавају јавне часове за заинтересоване. Упозоравају новајлије на ризике и скрећу им пажњу да се клоне акробација које су саме себи сврха.

Колико су бројни и који су им „полигони”, српски трасери нису желели да наведу, али се прича да их је могуће наћи у неким новобеоградским блоковима, парку изнад трамвајске окретнице на Бановом брду, у Филмском граду, Борчи, чак и око једне гимназије. Њихова спретност се могла видети и у једној реклами, где трасер с лакоћом прескаче другима непремостиве препреке.

Сијасет видео снимака разних вратоломија, истовремено очаравајућих и застрашујућих, само је један „клик” мишем рачунара далеко од очију деце. Жељу да се окушају у „летењу” клинцима потпирују и акциони филмови.

– По моделу „видим да постоји и пробам” деца и уче. Родитељи за то нису криви. Не може се очекивати да под стакленим звоном чувају децу од свега доступног у медијима. Задатак родитеља је да децу науче да процене своје могућности и упркос притиску вршњака одбију учешће у нечему ризичном. Много чешће дечаци, али и девојчице, прихватају изазове да би доказали да су неустрашиви, уверени да ће их ризичан подухват превести из детињства у друштво одраслих. Раније су дечаци ходали ивицом калемегданских зидина да би показали да се не плаше и да су постали мушкарци. Из истог разлога тек стасали младићи лудачки возе кроз тунел или на отвореном путу у супротној траци, по принципу „ја сам храбар, па шта буде” – објашњава др Драгица Павловић-Бабић, управник Института за психологију Филозофског факултета.