Страх и политика

Откад зна за себе, човек зна и за страх, предузимајући разне магијске радње да би га отерао, вероватно верујући да је и страх нешто опредмећено, као што је све око њега. Можда прве заједнице наших предака нису настале само зато што им је то омогућавало сигурнији живот (у групи су лакше могли да се бране и да долазе до хране), већ и зато што је пред непознатим силама природе дрхтао и плашио се, јер није знао да их објасни. Временом је овладао природом, стигао на Месец, послао безброј сателита на најудаљеније планете Сунчевог система, прошетао се космосом и доживео поново зебњу око срца, јер ни тај миленијумима сањани космос није био оно што смо замишљали – био је мрачан и хладан, а не осунчан и топао. Сазнао је о њему у прошлом веку више него пре свих векова заједно, једино је остала неразјашњена она зебња око срца.

Могло би се закључити да се сваки човек и наше технолошке ере плаши, можда још више него његови ближи или даљи преци. Ако сјајне звезде умиру и нестају, зашто би човек био поштеђен такве судбине. И није поштеђен. Не плаши се више онога чега се наш предак плашио, али како страх има хиљаду лица, старе страхове заменили су нови, који сви произилазе из оног основног страха –

страха од смрти, коначног нестајања у познатом облику и упућивања на ону другу страну, метафизичку, рекли би филозофи, о којој засад ништа не знамо.

Страх у средњем веку

Иако је политика делатност, о којој су још антички филозофи размишљали, пре свега тражећи такав начин устројства државе, које ће тако хармонично ускладити средства владања како би појединац био највише заштићен и спокојан. Колико нам је познато, нико није размишљао о политици која у појединцу може изазивати страх, што не значи да се стари Грци нису плашили, као ни остали народи у њихово време. Своје право лице страх је први пут показао у средњем веку, кад су се први пут појавиле пандемијске болести, као што је куга која је знала да преполови целу једну државу. За појаву страха широких размера у то време "заслужна је" и Католичка црква која је говорила и говорила само о греху и казни. Уосталом, зато је и основана инквизиција која је и буквално утеривала верницима страх у кости.

Данас, више нема ни пандемијских болести ни инквизиције, али остао је страх, као врло важна категорија људског битисања. У први план занимања, пре свих психијатара и психолога, избио је страх који је везан за процес стварања (код нас се том темом највише бавио проф. Љубомир Ерић). Страх као политичко средство владања људима, нарочито у прошлом веку, обрађиван је у склопу неких других тема, а не као посебна дисциплина која је итекако одређивала људске судбине.

Две различите идеологије (нацизам и стаљинизам), али по милионским жртвама које су посејале по целом свету, показале су у не тако давном времену како страх може бити моћно средство репресије. Док се убијени и угушени у душегупкама, после више од пола века њиховог злокобно устројеног света још пребројавају, послератно време, па и почетак новог века изградили су нове методе за застрашивање појединца или читаве заједнице. Додуше, користе се софистицираније методе, мада су њихови учинци исто тако застрашујући. Није реч само о посебно разрађеној техници избијања нових ратних бојишта, већ и оним, само на први поглед, бенигним средствима. Моћна средства комуницирања, телевизија пре свих, устремљују се на људску душу, покушавајући и успевајући да је формирају према унапред смишљеним методама.

Данајски дарови

Некадашње "ловце на људске душе" (црквене оце или у прошлом веку Гестапо и НКВД) заменили су читави тимови стручњакна из разних области, од војних стратега, преко масмедијских магната, до психијатара. Свако од њих обавља свој део посла, а да није увек упућен или свестан чему све могу да послуже њихови "проналасци".

Појединац је и буквално сатеран у мишју рупу, не схватајући увек чему служи оно што му се нуди. Кад схвати, ако уопште схвати, да су му понуђени данајски дарови, већ је касно. Може бити, рецимо,

"упецан" на једну обичну рекламу, на осмех и обећања насмејаног вође да је само питање времена кад ће се обећања испунити. Штап и шаргарепа засад код нас добро успевају. Народ  ко народ верује, док убрзо не почне да цвокоће.

Засад су се у томе "најуспешнијим" показале многобројне банке које нуде разне облике кредита. Осиромашени народ узима и пре но што размисли како с годинама на узети кредит камате вртоглаво расту, толико да кад се све сабере једну трећину од узетог кредита поклони зајмодавцу. Тек кад му заложену, на пример, некретнину продају на добош, схвати колика је будала био. Чаробна реч у целом свету данас је демократија. Суптилно, да не кажемо, демократски, појединци и читаве заједнице постају несигурни и оптерећени страхом шта ће се догодити. на пример, после најављених избора, да ли ће посао који су започели под једном владом моћи да наставе под другом, сасвим је свеједно да ли су чланови једне или друге (демократске), или неке треће странке. Сиромашнима је свеједно; они ионако ништа немају,а богати смишљају начине како да стечени капитал остане њихово власништво.

Лепо срочена крилатица да је политика уметност могућег може се тумачити и с друге стране – могуће може да значи и да је све допуштено, нарочито ако сте вешти да могуће претворите у новац, којим се онда све купује. Олака обећања такође могу да изазову страх, јер се унапред зна да се она не могу испунити. О најобичнијим претњама – да ће се ово или оно десити, погодно су тло за појаву страха. Рекламе су такође моћно средство извора могућег страха – од најбенигније да ће вам зуби пропасти ако се не користи најновији изум фармацеутске индустрије, до најразличитијих лекова којима се све лечи. Они што сатима седе пред ТВ екраном гутају све те "понуде", наравно, не питајући се како све то прима њихово несвесно, које у неком стресном тренутку реагује сасвим другачије.

Чега се грађани плаше

Нећемо да кажемо – уплашено, али никад се не зна кад ће примљену информацију вратити као бумеранг.

Посебан извор страха јесте домен непосредно политичког. Ако се изјаве ресорних министара, нарочито оне од којих зависи гола егзистенција народа, могу тумачити и као да и као не – могу да буду и јесу извор могућег страха. Ако се оне више пута понове, а масмедији управо то раде, а у међувремену не стигне право објашњење, мозак појединца то бележи, док у једном тренутку не изазове једну врсту пометње која временом може да се претвори у рационални или ирационални страх. Нарочито ако главни актери политичке сцене, у тим за њих неважним питањима, забораве да су они ту због народа, а не народ због њих.

Иако данас нема више ни чудовишних справа за мучење, које је измислила инквизиција, ни гиљотине, коју је усавршила Франуска револуција, ни нацистичких душегупки, ни стаљинистичких гулага, грађани су застрашенији него у Орвеловој "1984". Орвелов Велики брат не спава; будан је и пажљиво надгледа шта то народ ради, нарочито онда кад ништа не говори. Лице које данас страх показује није транспарентно као што је било у претходним вековима; изгледа чак невино и с дечјим лицем. У томе је разлика између данашњег и некадашњег страха – најчешће се нуди као шећерлема, ретко као јасно изречена претња, док су ранији извори страха били јасни и евидентни. Пред првима појединац се лако превари и "загризе"; за оне друге, раније страхове могао је чак и да се психички припреми за било какву одбрану, иако му то није помагало да буде проглашен кривим. Данас нема кривице, али страха има много више него у ранијим вековима. Засад нема лека који би човека ослободио још једне болести.