Видик за пловидбу

 Три човека у чамцу...

Пардон, у ТВ студију. Најчешће или три мушкарца или три жене, Ређе мешовито. С водитељем као кормиларом. Мање или више вештим.

Возе се по непрегледном мору. Прелазе таласе разне. Једни се укрцавају само кад је љута бура. Други следе кретање плиме и осеке. Трећи се љуљушкају по тек намрешканој води.

Разговарају, дакле, о актуелним и овде вазда драматичним политичким питањима. Односно, коментаришу појаве животне свакодневице у њеним сталним успонима и падовима. Ћаскају, уствари, о неважном, помодном, приватном.

А кад је бонаца, као да ни за кога нема изазова. Мало ко је спреман да се тада упусти у пловидбу, да искористи прилику за речи о универзалним категоријама, о лепом и ружном, о добру и злу, о ниском и узвишеном. Телевизија се ваљда сматра неприкладном за приче без непосредног дневног повода, лишене трача, политичког или естрадног, за достојанствен мисаони, па и философски дискурс.

Отуд делује смело, мада и сасвим оправдано, решеност Радио-телевизије Србије да покрене циклус под називом „Видик“ као место за расправу о општим и вечним темама људског, његовог ума, душе, срца. Већ прво издање емисије, уз уредницу Јасмину Вујновић-Милошевић и учеснике Богољуба Шијаковића, Драгана Лакићевића и Владимира Милутиновића, показало је да овај тип програма никако не мора да делује непривлачно и некомуникативно. Напротив, дебата „Интелектуалци и интелектуалност“ била је – распоном који је дотицао класичне теорије али и савремену праксу, мислиоце и делатнике, власт и медије – занимљива и подстицајна за размишљање.

Пут који је трасирао Александар Гајшек емисијом „Агапе“ добија, ето, следбенике, а успех Студија Б показује да овакви подухвати имају поклоника и поштовалаца више но што се калкулише у штабовима тркача на рејтинг стази.

Оно битно за „телевизичност“ сваког обраћања са екрана, чак и без обзира на садржај, јесте лични стил, начин излагања и укупни утисак што га оставља особа која комуницира с јавношћу. Управо ових дана нестао је са медијске сцене један њен чест гост који је својим наступима освајао симпатије и уважавање гледалишта. У групи оних за које се у одређеним ситуацијама већ унапред може знати или са сигурношћу претпоставити да ће неизоставно (понекад и због новинарског комодитета и неамбициозности да се трага за другим квалификованим лицима) бити упитани за коментар или позвани у „ток шоу“, има мргодних и целомудрених, мртвоозбиљних и сувопарних, склоних да доцирају илити попују. Доктор психијатар Петар Бокун издвајао се једноставношћу и топлином, благонаклоношћу и ведрином, једном, рекло би се, ненаметљивом а искреном љубављу за човека, разумевањем за његове врлине али и мане, саосећањем у снази и слабостима, храбрости и страховима. Отуд ће веома недостајати његов хуманистички оптимизам.