Драган Николић ме, ипак, послушао

Павле Комненовић, нeкад један од најбољих аутомобилиста Југославије, упркос уласку у 60. годину, и ове сезоне креће у борбу за најбољег возача на Балкану. Прву трку, у специјалном „бе-ем-веу”, возиће 22. маја у Крагујевцу, а затим следе надметања у Бањалуци, па у Ријеци...

Свој спортски хоби је претворио у бизнис, има два салона аутомобила и 52 запослена.

После гимназије завршио је високу школу за контролоре лета. Тринаест година је на београдском аеродрому наводио авионе на писту или их је с писте слао у небо.

У браку с Миленом, професорком шпанског, има сина Милоша (31), а од њега једноипогодишњу унуку Хелену.

Кад сте ушли у свет аутомобилизма?

Било је то 1971. Возио сам у свим класама, од „фиће”, у „Националној класи”, преко „алфе”, „поршеа”, „бе-ем-веа” до „ферарија”. Шампион сам био око 200 пута, власник сам око 400 пехара, а половину сам добио за друго или треће место. Имам и 18 златних медаља, 23 сребрне, 13 бронзаних и „гомилу” изгубљених трка.

Кад Вам је било најтеже?

Кад су ме издали пријатељи. Као шампион Чешке, дошао сам у Београд 1994. новим „бе-ем-веом”, а трка је вожена на београдском аеродрому. И „одувао” сам све ривале. Међутим, неки су посумњали у снагу мог болида. И на захтев возача Танасија Куваље, а по налогу неких лоших људи, мој аутомобил је расклопљен. Наравно, мајстори „21. маја” нису открили ништа непрописно. Али, вратили су ми мотор у деловима – у корпи! А плаћен је 248.000 марака! После тога дуго нисам хтео да возим трке у Србији.

Да ли се плашите брзине?

Плашим се из све снаге. Али, то није страх који ме паралише, који ми угрожава живот. Тај страх ме тера на максималну будност и прецизност у свим ситуацијама. При брзини од 200 километара на сат живот ми чува – корисна употреба страха!

Где је ту таленат?

Подразумева се да сваки таленат мора да прати велик рад. У мом случају таленат је беспрекорна техника вожње, али и добра „сарадња” с мотором. С њим се, у току вожње, о свему „договарам”. Увек осетим шта ми мотор „нуди”, а шта „тражи”. Тако сарађујем са свим коњским снагама свог аутомобила. И то је нормално, јер ни на хиподрому не побеђује само коњ већ – џокеј и коњ.

Кога, по таленту, издвајате?

Ту је, без премца, на светском нивоу наш Новак Ђоковић. У том каравану тенисера сви су ту негде, а он је, захваљујући великом таленту, најчешће изнад свих. Али, његов таленат има више димензија. Он је и талентовани стратег, вешто чува снагу за одлучујући напад, за пресудни гем. Доживљавам га као тениског Касијуса Клеја, непоновљивог шампиона света у боксу, који је око ривала „летео као лептир, а уједао као оса”.

Шта је то „формула”?

То је у правом смислу те речи формула за припрему неког возила. Тако, по снази мотора и опреми болида, постоје „формула 1”, „формула 2”, па „формула порше”... „Формула 1” је недостижна за возаче из источне Европе. Изузетак је само Пољак Роберт Кубица иза кога је, финансијски, стала држава. Првих 12 возача „формуле 1” су дебело плаћени, а остали морају да имају спонзоре. Учествовао сам више пута у тркама класе „порше суперкуп” која је предигра „формуле 1”. У шампионату света 1995. освојио сам десето место!

По чему памтите те трке?

Биле су то тешке борбе за сваку позицију. Временска разлика између болида, при уласку у циљ, била је мања од секунде! Кола која сам возио коштала су 28.000 марака по трци, а трка је трајала 40 минута! Посебно памтим трке на пистама „Мањикур” у Француској, „Силверстон” у Енглеској, „Хокенхајм” и „Нирбургринг” у Немачкој, „Хунгароринг” у Мађарској, „Спа” у Белгији.

Како је било у градским тркама?

„Формула 1” се у Монте Карлу вози на градским улицама. Кад сам 1996. набавио „алфа-ромео 155” почео сам да возим градске трке „супер туризмо”. То су возила од 2.000 кубика, 300 „коња”. И ту се вози брзином „муње”. На равним деловима улица и до 200 километара на сат! С тих трка имам 18 титула првака у разним државама.

Да ли видите „формулу” у Београду?

Видим је негде у околини Београда, али зашто не и на Ратном острву, на ушћу Саве у Дунав. Била би то светска атракција. Уз писту, која у кружном току може да има од три и по до пет километара, ту би требало изградити и све пратеће објекте, па мост, кеј... Ово улагање би било скупо, али и зарада је огромна. Руси сад у Москви припремају терен за „формулу 1”. Реч Барнија Еклстона, власника „Формуле 1”, пресудна је, а ми до њега имамо лакши пролаз, пошто му је прва жена Славица Српкиња.

Шта Вам је дао филм „Национална класа”?

Једну нову димензију живота. У опасним сценама седао сам за волан уместо Драгана Николића кога сам убедио да не учествује на правим тркама. Кад ми је рекао шта жели, казао сам му: „Гаго, ово је само филм. Трке нису за аматере”. И послушао ме је. Било је то 1979, а Горан Марковић, сценариста и редитељ филма, могао би опет да крене истим путем. Чуо сам да би тај култни филм требало ускоро да добије и други део. Један велики произвођач аутомобила финансирао би цео пројекат. Сарађивао сам и с редитељем Шијаном. Био сам возач „фантом” у филму „Давитељ против давитеља”.

Жалите ли за нечим?

Што год сам хтео то сам и остварио. Али, све жеље сам градио на реалним основама. И никад се, пресудно, нисам ослањао на било чију помоћ. Јер, тај ослонац често може да буде и трула даска. Обожавам рад. Увек сам у акцији. Не волим празнике. За мене је нерад губљење времена.