Много граје, а тишина монументална

Шта год они причали, шта год обећавали, корупција је у Србији данас апсолутна и потпуна. Ушла је у све поре друштва.

Нема сектора који није захваћен и компромитован: приватизације, судство, здравство, школство, банкарство, царина, грађевина, заштита човекове околине, саобраћај, енергетика...

Свет политике такође је озбиљно загађен, али се изузетно добро штити по принципу врана врани очи не вади. Да би неки политичар био ухваћен са рукама у пекмезу мора или да је глуп или да је изгубио политичку подршку. Само у таквим околностима може да буде осуђен.

Чак и када функционери нису корумпирани, а има и таквих, многи око њих који би требало да покрећу борбу –седе скрштених руку. Све док им се не каже да нешто ураде, а таквих иницијатива је премало.

У некој озбиљној држави читаво би се друштво дуго и озбиљно бавило универзитетским професорима који траже новац за полагање испита или професорима гимназије који ће избрисати неоправдане часове и побринути се за „пролаз”.

Лекарима који ће пацијенте месецима држати на листи чекања ако нема коверте, или специјалистима који својарадна места користе да би оболеле са прегледа у болницу упућивали у својеклинике.

Полицајцима који узимају мито у замену за дојаве или „ублажене” саобраћајне казне које не одлазе држави већ у његов џеп.

Овде су то само пролазне афере.

Програм УН за развој је на основу испитивања 6.000 одраслих грађана Србије да просечан мито лекарима, полицајцима или државним бирократама износи 255 евра.

Неко би рекао: и није страшно. Можда и није, јер ни УНДП ни ми немамо појма какав је просек корупције на нивоима високог бизниса, јавних набавки или финансирања странака.

Тачно је да Борис Тадић и свита око њега на власти упозоравају на ову пошаст. Истина је и да опозиција обећава да ће је победити, али и једни и други не показују интерес за конкретном акцијом.

Народ хоће да види осуђеног капиталца, а не власника кафане који је свом брату дао шприцер без фискалног рачуна.

Претпостављам да има много оних који би волели да и ја једноставно огуглам, али не могу иако ми је сваки пут када пишем на ову тему буквално мука.

Не толико због саме корупције – ње има свуда – колико због њених размера и бахатог необазирања њених протагониста. Баш их брига. Може им се.

Створена су, истина, разна тела за борбу против корупције, али не због искрене потребе овдашњих власти да она раде свој посао, већ само зато да би се успешно испунили неки упитници са Запада. Да би покушали да подвалимо.

Као око акциза или закона о посланичким мандатима. Да би Србин из вица још једном надмудрио Француза и Енглеза.

Јованка Орлеанка овдашњег антикорупционашког похода, Верица Бараћ, не само да је скрајнута, већ је постала мета тужби моћника који су научили да нико не може да их заустави. Пропаганда од ње све чешће покушава да направи „луду жену”,

Читао сам њен недавни интервју Ројтерсу и то никако не бих могао да закључим. Сем уколико се под „лудошћу” не подразумева храброст да каже да „власти замућују истину, гурају ствари под тепих очекујући да јавност и медији поверују у све што оне представе као истину”.

„Савет је посведочио да тужиоци у свом раду нису независни и да су под потпуним утицајем извршне власти”, каже председница Савета за борбу против корупције понављајући у ствари оно што сви знамо.

Не бих да се враћам на случај Цеца, бескрајну бруку ове државе и њеног судства оличеног у портпаролу тужилаштва који је – као студент генерације са просеком 9,93 – споразум познате певачице и још гласовитије удовице бранио оценом од оних неостварених 0,07.

Зато је у праву холандски професор права Петрус ван Дијне са Универзитета у Тилбургу који у разговору за британску агенцију потврђује суморни закључак: „Тужиоци не могу да гоне привилеговане појединце и, штавише, тужиоци су често злоупотребљени у споровима између тајкуна и људи од моћи”,

Ко ће онда да објасни, понављам намерно за оне који неће прочитати Ројтерсову причу на енглеском намењену свету, како је од 70 случајева које је испитивао Савет 53 предато тужилаштву али од тада им се губи сваки траг, како је установио холандски професор.

„Тишина, монументална тишина. Није то тишина јагњета, већ тишина некомпетентних”.

Када ће онда овом народу корупционаши и остали „контроверзни бизнисмени” почети да враћају опљачкано, све оно што су узимали на очи државе?

Мала је утеха и немарном претрагом Интернета утврдити колико је корупција глобална и свакодневна појава. Неколико примера протекле недеље:

ФИФА и даље уздрмана оптужбама за корупцију током одређивања ко ће бити домаћини светских фудбалских првенстава 2018. и 2022.

У Кини бивши градоначелник Џеншена, града који је био пример успеха економских реформи, осуђен због корупције на смрт због мита од 3,5 милиона евра.

У Египту бивши министар туризма због исте ствари добио пет година затвора, док демонстранти у Оману очекују да се нешто слично догоди и у њиховом султанату.

Да се вратимо ближе. Серијал отворених истрага корупције запљуснуо је Балкан па би се стекао утисак да су званичници региона коначно решили да отворе фронтове. Утисак нажалост вара, јер искуство учи да већина случајева заврши по фиокама без донете пресуде.

Сем уколико нема притиска са Запада, из Брисела. Што је такође ређа и селективна пракса која показује да бирократе ЕУ радије гледају како се преврћемо по неком од кругова Дантеовог пакла него што озбиљно помажу. Тако је барем у Србији.

Хрватска доказује шта све ЕУ може када хоће. Бивши премијер Иво Санадер биће изручен из Аустрије па ће у домовини одговарати за корупцију.

Афера Хрватску лако може да кошта кашњења уласка у ЕУ. Бонитетна кућа D&B управо је презентовала негативан извештај који на првом месту помиње корупцију у земљи у којој сива економија у БНП-у има учешће од чак 35 одсто, па закључује да пре 2012. неће бити чланства у Унији.

Сви знамо да је успех у обуздавању корупције неизбежан приоритет и један од најважнијих предуслова уласка у ЕУ. Како ствари стоје на том фронту, закључио бих да онима на власти и није стало да ми тамо уђемо.