Сунце сија за „Браћу Вокер”

Пењући се трновитим путевима славе ка првим местима светских музичких топ-листа, „Браћа Вокер” („TheWalkerBrothers”) учинили су неколико сасвим неуобичајених потеза. Прво, највећи хит им је постала композиција коју су пре њих, али без много успеха, снимили други, у то време много познатији извођачи. Друго, отпевали су је у маниру – „Рајчес брадерса” („TheRighteousBrothers”) – америчког певачког дуа који је, такође, већ био на добром гласу. И треће, у време „британске инвазије” на САД, под чиме се подразумева права најезда рок група са острва на другу страну Атлантика шездесетих година 20. века, Вокери су кренули у супротном смеру. Како се испоставило, у сва три случаја су „погодили у центар”.

„Браћа Вокер” били су Џон Маус (JohnMaus), певач и гитариста, Скот Енџел (ScottEngel), такође певач и басиста, и бубњар Гари Лидс (GaryLeeds). Окупили су се 1964. у Лос Анђелесу. Одликовали су се изузетним вокалима који су се перфектно уклапали у љубавне баладе које су биле њихово главно оружје. Интересантно је да славу коју су стекли у Великој Британији нису успели, у потпуности, да потврде и у домовини.

Нису дуго трајали. Ипак, постали су једна од оних легенди рок музике које је било тешко, па и немогуће, копирати. У периоду пуне активности снимили су три званична албума: „Полако са браћом Вокер” („TakeItEasywithTheWalkerBrothers”), „Портрет” („Portrait”) и „Слике” („Images”). Још три албума: „Без жаљења” („NoRegrets”), „Линије” („Lines”) и „Ноћни летови” („NiteFlightss”) снимили су после поновног окупљања, у периоду између 1974. и 1978, после чега су и дефинитивно престали да наступају као група.

Композиција којом су обележили своју епоху свакако је изузетна балада „Сунце више неће сијати” („TheSunAin’tGonnaShineAnymore”):

„Усамљеност је огртач који носиш,

Дубока нијанса плаве увек је присутна.

Празнина је место у којем се налазиш,

Ништа не губиш, али ништа не можеш ни да добијеш...

Сунце више никада неће сијати

Месец се неће рађати на небу

Сузе непрестано замагљују твоје очи

Када нема љубави, драга...”

Тих давних шездесетих није било девојке која не би „пала” на ове стихове. Уз њих је везана једна друга, много мање сентиментална прича. Наиме, у Великој Британији ова песма је стекла статус – посмртне.

Како казује легенда, један од најчувенијих лондонских гангстера тог доба, извесни Рони Креј, улетео је наоружан револвером у један паб у источном делу града, с намером да упуца главног ривала Џорџа Корнела. У том тренутку на џубоксу у пабу „вртела” се управо песма „Сунце више неће сијати”. У пуцњави која је настала један залутали метак погодио је џубокс што је проузроковало прескакање плоче. И док је Корнел одбројавао последње секунде свог живота, пратиле су га речи „Сунце више никада неће сијати, више никада, више никада, више никада...”.

Браћа Вокер наставили су каријеру одвојено. Уосталом, сва тројица су били врхунски извођачи. Ипак, најдаље је отишао Скот Енџел – прошао је кроз много психолошких искушења, а једно време је провео као монах у манастиру. Ипак, остао је мегазвезда. И не само то. Његов искрен уметнички приступ музици, оличен између осталог и у изузетним обрадама песама француског шансоњера Жака Брела, обезбедио му је поштовање и најоштријих критичара.

Гари Лидс је наставио каријеру у Великој Британији, мада са далеко мање успеха. Џон Маус је направио сопствени музички студио у Калифорнији. Преминуо је пре неколико дана, 7. маја 2011.