Да је Ђоковић Американац…

Тешко је натерати читав свет да ти се клања кад долазиш из мале па још „обележене” земље, ма колико велик био, а Новаку Ђоковићу је то пошло за руком. Успео је и више од тога, да постане синоним за своју домовину чиме мало ко може да се похвали у целој нашој историји, не рачунајући ратне злочинце. И управо је он, симболично, највише утицао да се промени та ружна слика о нама. Иако је тренирао под бомбама НАТО-a успео је да постане „брејкинг њуз” на највећим светским ТВ станицама.

Не тако давно Алесио Винчи је имао пуне руке посла у Београду, извештавајући за Си-Ен-Ен из разореног Београда. Данас новинар исте куће Педро Пинто долази код нас због Новака Ђоковића. Оба пута у питању су „топ-приче”, прва стравична од које се свима диже коса на глави, друга својом ведрином потире многе предрасуде о нама.

Захваљујући томе какав јесте – спортиста највише могуће класе, али и интелигентан, духовит и проницљив човек – Ђоковић се наметнуо свету као неизоставна „вест дана”, било да с Надалом ради „вамос – тамос”, игра тенис на крилу авиона, имитира Шарапову, даје интервјуе на пет језика (српски, енглески, немачки, француски, италијански) или поклања рекет за аукцију поводом земљотреса на Новом Зеланду.

„Фасцинантно је да се тај млад човек у тренуцима својих највећих изазова сетио и нас”, рекао је недавно један од Новозеланђана понављајући оно што су многи рекли пре њега, јер Ђоковић као мало ко уме да се сети праве ствари у правом тренутку. Тако и на терену извлачи у трену оно што нико не би ни помислио.

Чак и такав какав јесте не би постао толико популаран да нема тениса у којем се, скоро као у политици, очекује доминација светских сила (Американци после дужег времена немају играча у првих 10 на свету) или барем земаља с дугом традицијом у тенису (Шпанија, Аустралија, Шведска…). Такву славу не доноси ниједан други спорт, чак ни фудбал, јер је и Меси принуђен да је дели с Барселоном, а Роналдо с Реалом. Зато је тешко поверовати да би и чувени амерички редитељ Вуди Ален икада могао да изјави да „зна за Ђоковића али не и за Србију” да се овде ради о фудбалу.

Тешко је замислити и колико би тек Ђоковић био популаран да је Американац или Британац. Надал је, рецимо, дуго имао проблема да се пробије на „америчко тржиште” јер све до скора није знао енглески. Ђоковић од првог дана није имао тај проблем (али је имао већи, географски „минус” од шпанског тенисера) па је својим ефектним изјавама, као оном пре три године у Торонту кад су га представили као играча из Хрватске, добио симпатије и у земљама с којима имамо нарушене односе.

Све што је урадио до сада не би имало пун смисао уколико не заузме прво место на светској листи, јер се од овакве приче – у којој се један симпатични, хумани јунак из обесправљене земље бори са немилосрдним тениским машинама – очекује такав крај.

Једноставно, мора бити хепиенд!