Србија на вези

Серија „Време телевизије” у којој се Радио-телевизија Србије бави сопственом прошлошћу, прешла је већ шездесетак епизода и стигла до последњих година прошлог века, односно до краја четврте од укупно пет деценија ове интерне историје. Управо та трауматична епоха деведесетих, препуна искушења за земљу и људе, била је изазовна и за телевизију и испоставила се као најпроблематичнији и најспорнији период њене делатности.

Но, као и цео овај амбициозни, замашни и темељито припремљен подухват, са др Миодрагом Савићевићем на челу ауторске екипе, и ово време приказано је с објективношћу, одмереним критичким тоном и увидом у шири државни, друштвени, идејни контекст. Тако је издвојеним подсећањем на поједине програмске сегменте, на делатност документарне, културне и осталих редакција, односно на емисије ван дневно-информативне сфере, показано да је и тада било делова са очуваним високим професионалним стандардима и етичким нормама.

У погледу на „грехе прошлости” ништа се овде није крило,  препуштено запажањима, сећањима и тумачењима непосредних актера. Серија је, наиме, замишљена тако да предочи поглед изнутра, да у њој говоре новинари, уредници и руководиоци Телевизије Београд, односно РТС-а. То јој је дало вредност сведочења из прве руке, уз обиље визуелног материјала као неопходну потпору сваком оваквом времеплову.

За неки други, или другачији, преглед карактеристика и оцену општег медијског учинка Радио-телевизије Србије тога доба побринуће се, можда, неке друге институције, истраживачи, аналитичари. Заинтересованих за то има.

Увек би, међутим, било корисно да се могу прикупити и систематизовати мишљења гледалаца, да се има што одређенији, јаснији став оних којима су ТВ садржаји и намењени.

У пригодној емисији Николине Милатовић Поповић поводом двадесетогодишњице Сателитског програма РТС-а није се директно чуо ниједан глас из дијаспоре, али се мора веровати сарадничком тиму да је оваква могућност за наше људе у свету да буду на вези с матицом њима драга и драгоцена. И та веза се, тешких деведесетих, кидала туђом вољом и насилништвом споља, али се поново успостављала. Лепша и боља – такође треба веровати.

Шта и како убудуће да се ради ваља питати првенствено гледаоце, јер смисао Сателитског програма и јесте да иде у сусрет потребама и жељама дијаспоре. Од ње се, уопште узев, стално нешто очекује: родбина – девизне дознаке, држава – инвестиције, телевизија – гласове за „Песму Евровизије”...

А ко прима – ред је и да даје.