Колевка дуговечних

НИШ – Закорачио је у деведесет четврту, али се не да. – Све је некад лепо било, морам да одржавам дом какав је био. Никад нисам попустио, нема ни да попустим. Жао ми је да пропада дом, то је успомена на моју породицу.
Овако прича Нацко Николов из села Изатовци, чувар живота на Старој планини. Рођен 1913. године, одрастао као сточар, преживео много тога, али највише жали што нема више живота у његовом завичају и што са њим већ шест година није супруга Рајна са којом је делио добро и зло.
Нишки учитељ Владимир Манић снимио је о њему документарно-играни филм са симболичним насловом "Само један трен" у којем Нацко призива само један тренутак живота који је ишчезао са Старе планине. На прексиноћној премијери у Клубу војске у Нишу преко 500 људи је бурним аплаузом поздравило ову сентименталну исповест.

– Живим си у Изатовци, село близу до Цариброд. Не ни много близу, око 25 километра. Кад сам ја имал шес године, у селото су биле 84 куће, а 404 душе, све сам ги пребројил. Сад имам 94. годину, а у наше село има седам куће и неколко душе, а најмлађи је Александар који има седамдесет године – прича за "Политику" овај крепки старац на локалном, бугарско-српском наречју.

– Здравље ме, сине, служи добре. Дај руку да ти стиснем, да видиш. Само ме крава ујаши, те ме малко насмете. Док сам ја бил у болницу, син гу продаде. У болницу од муку тејо да умрем. Дојде ми у потсету ћерка на постаротога сина Романа, и она работи у болницу, па каже – дедо, ама што ништа не једеш. Доносе ти храну, а ти не једеш. Ја не могу да лежим, мука ми за моју Стару планину.

Како код да окренете причу, Нацко се враћа Старој планини и свом селу Изатовци на месту Висок. – Понапред се, сине, живело убаво. Имам два сина и ћерку у Пирот. Ћерка још работи, а синови су у пензију, били су на добар положај. При мене нема никој. Ја сам живејем, умејем да готовим храну, чувам кокошке и три-четири-пет козе. И остали у село чувају по неколко краве и по неку овцу.

Стара планина је колевка дуговечних људи. Нацкова баба Спаска живела је 94 године, а он се нада да је надживи. – Е мој сине, ви треба да живејете, ама лошу храну сте јели. Ја сам изел козје млеко колко не изело педесет души из Изатовци. Ракију не пијем много, иде у мозак и прави неред, трује мозак, а винце пивнем.

– Сам човек је празна торба. Док ми жената беше, беше добре. Она си гледа женске работе, ја мушке. Ја косим, она пласти, а сада морам сам и да косим и да пластим. А године су много. Од моју генерацју у селото нема више, кад ја умрем, све се гаси. И жената ми беше генерација. Никад нема да заборавим Рајну. Кад је умрла, однела ми је срце и душу и никад не могу да је прежалим.

Нацково домаћинство некада је бројало 24 укућана. Било је живота, смеха и радости. Знало се ко је у кући, ко на ливади, појати, њиви, свако је имао распоред.

– Стара планина је била пуна сас стоку и сас људи. Пасу овце, пасу коњи, обриче ливаду. Сад све урасте, овладаше дрвље, грање и врбе. Вуци долазе у село, подавише кучиће.

Једне ноћи је уснио да се живот у Изатовце вратио. Село пуно људи, стоке и радости, као некада. А он се попео на брдо изнад села гледа, срце му пуно. Од тада се свакодневно пење на то брдо и баца поглед на празно село.

– Гледам, село се испразнило. Нестаје један по један. Питам се – куде је тија народ. Сви побегоше у град. Оставише богатство, а тамо нема ништа. Гледам и питам се да ли ће некад неко да се врне, да се продужи ова лепотиња. Само још једанпут то да видим, па да умрем, неће да ми буде жал.

-----------------------------------------------------------

Манићеви етно филмови

Филм "Још само један трен" је још једно у низу остварења које је Владимир Манић посветио Старој планини. Његов филм "Висок" освојио је прво место на Међународном фестивалу у Београду 2001. године, а Министарство просвете и спорта одобрило га је за употребу у школама као наставно средство. И наредне године, на истом фестивалу осваја прво место за остварење "Кад звона утихну".