Биће вам лепо у Београду

Књигу Рајка Петрова Нога „Запиши то, Рајко”, у којој су од заборава сачувана сећања на дружења са писцима из бивших југословенских република, објавили су, у „Малој библиотеци”, Српска књижевна задруга и „Београдска књига”.

Књига почиње сећањем на Иву Андрића: „Цео новчани износ Нобелове награде – такав је то шкртац био – Иво Андрић је поклонио Босни којој је, однекуд, све дужан. А она ће му узвратити онаквим уздарјем...”

То што је Андрић писао било је „једино његово имање, и само је он био властан да тим имањем располаже”. Р. П. Ного подсећа да Андрић није дозволио Комболу да га уврсти у „Антологију хрватске поезије”. У Травнику су му направили родну кућу. Али, Андрић није волео Травник, волео је Дрину и Вишеград. Када је кућа била завршена и опремљена „по турски”, Андрића су питали да ли личи на његову родну кућу, а он је одговорио: „Ни налик”.

У часопису „Живот”, у марту 1967. године, Мухамед Филиповић обзнанио је шта је то босански дух у босанској књижевности и тиме обелоданио да је Иво Андрић и андрићевска литература више зла Босни нанела, него све војске које су кроз њу пролазиле и у њој крв пролиле. И, каже Ного, био је у праву. Јер, да није било те и такве литературе: Вишњића, Подруговића, Милије и других Вукових певача, Његоша, Шантића, Дучића, Кочића – сви бисмо били добри Бошњаци и Туњини муслимани. И мирна Босна. Филиповићу су, ипак, одговорили Новица Петковић и Војислав Лубарда.

Из Сарајева морао је да побегне и Меша Селимовић. Његова слава је, сведочи Ного, тешко пала Ћамилу Сијарићу. После појављивања чувеног романа „Дервиш и смрт”, Сијарић је изјавио: „Знао сам да је Меша паметан и начитан човек, али одакле му онако паметан дервиш”. Када су у хотелу „Европа”, Дарка и Меша разговарали са Андрићем, и рекли му да намеравају да се преселе у Београд, нобеловац им је рекао: „Биће вам лепо у Београду... ако од Београда не будете ништа тражили”.

У јесен 1968. године, у Дому омладине у Београду, на чувеној трибини „Код Орфеја у 8”, коју је водио Гојко Ђого, младим песницима, који су тек објавили прве књиге, говорио је Милош Црњански. Ного је запамтио његов савет: „Ваља не само радити, већ и дуго живети, тако дуго да и физички надживите своје непријатеље. Ваља имати кондиције и знати устати када вас сруше: једном вас сруше, ви се дигнете. Други пут, ви се дигнете. Када вас трећи пут сруше, ако устанете – тада сте класик...”

О Десанки Максимовић каже: „Читаво једно, али страшно столеће ова је словенска липа својим самилосним шумом и сапатничким гласом тешила пасторчад историје и чинила им лада. Није се либила да одрешито каже како је рођена да живи за другога, да је десет пута Сестра, па једном Жена. Тако је сваки невољник у њеној поезији могао да нађе утеху, а сваки страдалник браниоца. Не имајући другог порода до песама, сви који српски и словенски зборе били су јој деца, род рођени”.

С Мирославом Крлежом срео се у Загребу, у хотелу „Палас”. Остало је записано: „Говори, говори, говори Крлежа, као каква језичка неман, као језички булдожер, и што год дохвати – преоре, и на наличја окрене, час иронично, час цинично, час меланхолично”. Написао је читаву једну библиотеку, претемељио хрватску, а хтео и српску њиву, нема следбеника...

После објављивања „Јеретичке приче”, око које се дигла велика прашина, Бранко Ћопић је био изопштен. Једне вечери, у Клубу књижевника у Београду, седео је сам. За његов сто пришао је једино Иво Андрић. Причали су о свему и свачему, Ћопићу се чинило да Андрић није у току, све док у једном тренутку није опсовао. Андрића нико никада раније није чуо да псује. Ногу је ову причу испричао сам Ћопић.

У књизи је још читав низ драгоцених прича о Скендеру Куленовићу, Оскару Давичу, Николи Кољевићу, Новици Петковићу, Ћамилу Сијарићу, Душану Радовићу, Васку Попи, Миодрагу Булатовићу, Бориславу Пекићу, Данилу Кишу, Слободану Селенићу, Моми Капору, Радовану Караџићу, Емиру Кустурици, Стевану Раичковићу... а ту су и Ногове песме о појединим „јунацима” ове књиге.

З. Радисављевић